Пише: Давор Мандић

Епистемологија као дисциплина се формира у деветнаестом веку од стране шкотског философа Џејмса Фредерика Феријера (1808–1864). Њено порекло многи мислиоци изводе из Платоновог учења, а многи аутори сматрају да се епистемологија почиње формирати од времена Декарта и Лока. У сваком случају званичну дисциплину је основао Џејмс Фредерик Феријера у деветнаестом веку.

Један од кључних епистемолошких проблема јесте проблем бесконачног регреса тј. ако тврдимо да нешто знамо морамо дати оправдање како смо то сазнали, а када дамо оправдање, онда морамо дати оправдање за то оправадање које смо пружили и тако до у бесконачност. Морамо стално пружати оправданог оправдња оправдање у бесконачност.

Овај проблем се везује за античког мислиоца Агрипу, али он конституише концепцију бесконачног прогреса: да се мора стално и изнова давати доказ за
доказ, за доказ. Доказаног доказа доказ. Тако да његова концепција, прецизно гледано, није регресивна већ прогресивна. Први пут овај проблем, али сада у виду бесконачног регреса јавља се код немачког философа Јакоба Фридриха Фријеса и њега коначно формирају Карл Попер и Ханс Алберт 1968. године под називом Минхаузен–трилема.

Сва ова прича везује нас за једног нашег писца који је овај проблем решио пре него што је епистемологија као дисциплина и уопште настала. Тај писац наших области и предела јесте патријарх Пајсије (1542–1647/49). У својим записима он је понудио решење вечног прогреса знања, вечни Божји напредак знања.

Ми ћемо изложити те облике и формуле које је Пајсије понудио као решење:

”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује.”*1;
”Казују који су у Призрену (да тамо има) неки део главе и у Грачаници два три дела, а друго сам Господ зна.”*2;
”Пошто је стан овога био кадгод у граду Петрчу, а кадгод у Звечану, тамо прими и крај живота, којим судбама је ово било, сам Господ зна.”*3;
”Сам Господ зна.”*4;
”Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат божја буде са свим вама и ‘будемо ми једно стадо и један пастир (Јн. 10, 16)’, и јер њему припада слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и светоме Духу, и сада и увек и на векове векова, амин.”*5;
”Познато је да је твоја светост Богом знана и (да је он) овластио и нашу смерност.”*6;
”А књиге које је мислио да је утајио, онај ко се брине о овој Божијој цркви у тешким временима само једином Богу је знано, пошто све
изложисмо свевидећем оку.”*7;
”И тада невољу имах од владајућих, једином Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку.”*8;
”Једини Бог зна само из усрђа српским просветитељима.”*9

Из свих ових формулација видимо то решење које је Пајсије понудио као вечни прогрес знања. Првобитна формулација вечног типа јесте: Сам Господ зна.
Ова формулација се ставља негде на почетку, а негде на крају реченице што симболички значи да и на почетку и на крају знања стоји: Сам Господ зна. Прву реченицу у наводима Пајсије почиње са ”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује ”, а друге реченице завршава са склопом ”сам Господ зна”.

Рецимо, ако тврдимо за нешто: ”Ја знам” или просто ”Знам” следиће питање: ”Како знаш?”, ви ћете одговорити: ”Знам тако и тако”, али за тим следи питање: ”Како то тако и тако знаш?”, ви ћете морати да одговорите опет са неким новим ”тако и тако” и тако до у бесконачност. Оно што је Пајсије учинио јесте да је уметнуо у свако такво питање вечни Божји одговор знања: ”Сам Господ зна”. И то би негде изгледало хипотетички овако: ”Како знаш?”, одговор би следио: ”Сам Господ зна како знам”. На следеће питање: ”Како знаш да сам Господ зна како знаш?”, следио би одговор: ”Сам Господ зна како знам да сам Господ зна како знам.” На следеће питање: ”Како знаш да сам Господ зна како знаш да сам Господ зна како знаш?”, одговор би опет следио: ”Сам Господ зна како знам да сам Господ зна како знам да сам Господ зна како знам.” И видимо да је уведен вечни прогрес знања за разлику од инфинитистичког регреса који нема бесконачни одговор, већ бесконачно неодговарање.

Наравно да у обичном питање–одговор разговору ствари се одвијају другачијим током, али и ту можемо поставити вечни Божји одговор знања: ”Сам Господ зна.” Примера ради на питање: ”Како знаш да је трудна?” можемо одговорити речима: ”Сам Господ зна како знам да је трудна.” Али можемо користити и неке одговоре нижег интезитета: ”Знам, јер сам ишао с њом на ултразвук и видео”, ”Знам, јер ми је рекла”, итд. И одговори оваквог нижег интезитета могу да буду

задовољавајући, али ако се улази у причу: ”Како знаш да знаш?”, онда вечни Божји одговор сазнања стоји као једини. ”Како знаш да знаш да знаш?”, онда би одговор био: ”Сам Господ зна како знам да знам да знам.” Или вечни Божји одговор знања могли би да ставимо и на крају реченице: ”Како знам да знам да знам, сам Господ зна.”

Видимо да је и патријарх Пајсије овај вечни Божји одговор знања стављао и на почетак и на крај реченице. Тако у првој реченици: ”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује”, Пајсије се на неки начин жали да му ближњи не верују да је имао визију Цара Уроша. Наравно, његови ближњи нису имали ту визију и зато му не верују. Пајсије наравно посеже већ овде за вечним Божјим одговором знања: ”Сам Господ зна да није лаж ”. Када говори о судбини Стефана Дечанског и како је он свој живот завршио Пајсије завршава реченицу: ”којим судбама је ово било, сам Господ зна.” Заиста о судбини краја живота Стефана Дечанског не зна се ништа из људског угла поуздано. Да ли је Душан наредио да се он задави или су то неки великаши учинили да би се додоворили Душану о томе нема поузданог одговора од стране људи, али зато ”сам Господ зна” то је једини одговор који се може понудити и који је при том и најпоузданији.

У реченици: ”И тада невољу имах од владајућих, једином Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку”, Пајсије износи на видело нешто што је већ само по себи јавно, а то је невоља од тадашње турске власти. Овај навод се разликује од оног претходног баш по томе што је јаван, што су Пајсијеву муку могли сви да виде, а у претходном неверица околине долази одатле што нико није могао да види саму Пајсијеву визију, осим самог Пајсија. А ово су, ипак, могли сви ближњи у његовом окружењу да посведоче и он сам је то интимно сведочио у овом запису, па ипак Пајсије каже ”једином Богу је знано”. Зашто такакв закључак Пајсије сада изговaра за једну тако очигледну ствар? Па баш због оног непоузданог људског угла гледања и оне људске стране гледања за коју је Пајсије био дубоко свестан да је непоуздана. Свакако да ће они ”владајући” који причињавају ”невоље” имати свој угао гледања и свакако да ће они којима се те ”невоље” причињавају имати свој угао гледања, али истина о тим догађајима само је Богу знана. Дакле Божји свевидећи угао гледања јесте једини истинит и меродаван по питању самих догађаја.

Цео рад преузмите овде.