Najstariji prozori i prozorska stakla

Prozori i prozorska stakla danas su sastavni deo standardne kućne stolarije i gotovo je nemoguće zamisliti dom bez prozora. Međutim, nije uvek bilo tako.

Iako istorija stakla seže daleko u istoriju civilizacije, prozori kakve danas znamo pojavili su se relativno kasno. Štaviše, i onda kada su se pojavili, bili su rezervisani isključivo za više slojeve društva, sve dok razvojem tehnologije nisu postali dostupni širokim masama.

O staklu za prozore

Iako je staklo svuda oko nas, i koristi se za najrazličitije stvari, od prozora, flaša, čaša, lustera do vaza, koliko zapravo znate o staklu?

Ono što bi svakako trebalo znati je da je osnovni sastojak stakla silicijum dioksid koji se u različitim tipovima stakla može naći u različitim razmerama. Danas prepoznajemo četiri osnovna tipa stakla, i to:

  • obično staklo
  • kristalno staklo
  • vatrostalno staklo i
  • kvarcno staklo.

Continue Reading

Najstarija video kamera

Preteča video kamere je “mračna soba” (camera obscura) koja je zapravo, prirodni optički fenomen koji se javlja kao projekcija male rupe u ekranu je slika jedne scene na drugoj strani ekrana koji formira obrnutu sliku. Inače, najstariji zapis o ovom fenomenu je čak iz period od 470 do 391. godine pre nove ere.

Iako, relativno novi izum, video kamera se brzo razvila I usavršila. Prva kamera je napravljena 30-ih godina prošloga veka, a koristila je elektromehanički disk. Međutim, kako je tekla ekspanzija, tako je već 40-ih godina bila zamenjena električnom video kamerom.

Takva “nova” električna video kamera radila je pomoću katodne cevi. Potom, krajem 50-ih godina prošloga veka nastaje prva video kamera za snimanje fotografija u boji i pojavljuje se u televizijskim studijima. Cevi u video kamerama će biti zamenjena čvršćim komponentama, pa će tako televizijska kamera poslati lako prenosiva. Ove inovacije nam I danas veoma koriste jer pomoću njih vidimo uživo prenos, itd.Continue Reading

Патријарх Пајсије – мудрост Божанског погледа

Поводом канонизације патријарха Пајсија и његовог прибрајања Реду Светих приложићемо једно поглавље из књиге Светосавски огледи из догматичке философије аутора Мандића Давора. Поглавље је посвећено баш патријарху Пајсију Јањевцу и Књигољупцу.

PajsijeПатријарх Пајсије (1542 – 1647/49). Рођен у месту Јањеву на Косову и Метохији. Патријарх постаје 1614. године. По месту добија и надимак: Јањевац. Потиче из свештеничке породице која је у Јањеву, са осталим народом, основала школу коју Пајсеј похађа све до одласка у Грачаницу и стицања одређеног вишег образовања. Духовно уздизање и поучавање патријарха Пајсија преузима његов претходник, тадашњи патријарх Јован Кантул.

Много се прича о политичком и дипломатском ангажману патријарха Пајсија, а слаб је нагласак на његов духовни рад. Ипак, и у нас је увек неко од изузетних појединаца обраћао пажњу и на то, али је метеж савремености и неке нове невоље, заглушивао звук и поруку прошлости.

Патријарх Пајсије је мост, златни мост између наше средњевековне прошлости и наше нововековне садашњости, па све до Будућег Века. Он је онај јеванђелски Христов мудри књижевник који из своје ризнице износи старо и ново. Мудри књижевник, како то звучи божански тачно када се односи на нашу духовност и културно стваралаштво: мудрост – књижевност – богословност – научност; књижевно – философско – теолошко – научна сједињеност. То је духовни лик и самог Пајсија Јањевца. О овом последњем духовном облику научности самога патријарха Пајсија изјаснио се и професор Никола Радојчић у свом тексту Народна традиција у делу Пајсија Јањевца: ”Патријарх Пајсије истиче, на особит начин, своје научно занимање за порекло и прошлост Срба, што се још не би морало сматрати новином, но начин задовољења радозналости сасвим је нов.”

”Из српске средњевековне историјографије задржан је само предмет – владарски лик, док су извори обогаћени народном традицијом и, можда, страном, инојезичном, али негрчком, литературом. Главна сврха разлагања је, за оно доба, научна, јер је основни потицај за овај напор патријарха Пајсија истекао из жеље за упознавањем српске прошлости.” Многи истакнути појединци српске интелигенције су се бавили делом патријарха Пајсија. Ми ћемо набројати неке од њих: Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Павле Поповић, Димитрије Богдановић, Томислав Јовановић.

Мудри патријарх Пајсије трудио се на путу Божје мудрости на коме је од утробе мајке своје био. Философија је, српски гледано, МудроЉубав. А Бог је та најузвишенија МудроЉубав. Патријарх Пајсије је свакако био путник на путу мудрољубави. У доба турског ропства, насилна од безбожника, како би Пајсеј уобичајавао да говори, у то доба када је смрт косила у откосима, када је насиље било једини језик разумевања, када Срби доживаљавају својеврсни смак сопственог народа, тада древномудри патријарх Пајсије, пун љубави према свом роду ради и дела, и духовно и физички.

Ми ћемо у наредним редовима посветити пажњу, пре свега, писаним радовима патријарха Пајсија, који су бисери мудрости и бездан трезвености. Када би сваку патријархову реч изобразили ми не бисмо до краја успели да исцрпимо сва значења Мудрости у патријарховом делу. Јер свака од тих значења јесу исијавања божанске мудрости. Зато ћемо се потрудити, да изобразимо, колико је год могуће та значења Мудрости кроз овај рад.

”Када те божаствена жудња распаљиваше,/ брата свог љубав заборавио ниси,/ из далеке земље дошао јеси у своје отачаство,/ брата умрла нашао јеси/ и пошто ридање и вапај велики беху/ да с тим престану наредио јеси,/ и руке своје преподобне у вис подигавши/ са сузама се помолио јеси Господу Богу своме/ и Божјим мигом брата оживео јеси,/ и жељу остваривши првовенчани краљ Стефан/ сада се мења и Симон се монах нарече/ слава дивноме твом доласку.”

Миг Божји = Божји поглед који чуда ствара, мртве васкрсава, краљеве у монахе претвара, а монахе у богове. Толика је снага мудрости Божанског погледа.

Патријарх Пајсије је изградио и једну врло занимљиву и посве оригиналну теорију сазнања. Kао писац XVI/XVII–ог века и као духовна фигура представљао је везивно ткиво помоћу ког веземо историјске нити и до самог савременог доба. Ту су присутни крајње занимљиви погледи патријарха Пајсија на тему знања. Већ у свом Житију Цара Уроша он повлачи изразито значајне тезе из ове тематике које производе изванредне закључке. Узећемо неке примере из овог житија као и неке исказе о знању из целокупног патријарховог дела: ”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује.”; ”Казују који су у Призрену (да тамо има) неки део главе и у Грачаници два три дела, а друго сам Господ зна.”; ”Пошто је стан овога био кадгод у граду Петрчу, а кадгод у Звечану, тамо прими крај живота, којим судбама је ово било, сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат божија буде са свима вама и >>будемо ми једно стадо и један пастир ( Јн. 10, 16)<<, и њему припада слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и светоме Духу, и сада и увек и на векове векова, амин.”Сад када се осврнимо на исказе о знању из других Пајсијевих дела: ”С надземаљским чиновима сад боравиш с небеса примив богосазнање,…””Богосазнања светлошћу сијајући…”; ”Познато је да је твоја светост Богом знана и (да је он) овластио и нашу смерност.”

Оно што нам прво упада у очи јесте тврдња: сам Господ зна, да ли се ради о неким спољно–историјским догађајима или неким унутар–духовно–психолошким  доживљајима увек их прати ”сам Господ зна”, чиме се изводи закључак да увек постоји парче или делић знања који само и искључиво Богу припада. Нека знања Бог даје у потпуности, као што Пајсије говори за Немању да када је дошао до разума, отворише му се душевне очи, да види и позна Свету Тројицу, Оца и Сина и светога Духа, и да је слави у једном божаству, и да јој се клања, и да поштује пречисту Богородицу, матер Господа нашег Исуса Христа и све свете.

Ово употпуњује Пајсијев појам ”богосазнање”. Оно код њега добија двојак карактер, прво: богосазнање као сазнање и спознаја Бога и друго: богосазнање као познање оного што и Бог зна, тј. као познање свезнања. По Пајсију тамо где је пуно знање неопходно за човечије спасење, тамо Господ даје потпуно сазнање, а тамо где то није неопходно делић и парче знања остају само и и искључиво Богу: Сам Господ зна. То је нека врста богоприпадничког знања, а то богоинтимно знање треба поштовати као што Бог поштује одлуку наше изборности без обзира на њен резултат.

Цео документ можете преузети у ПДФ верзији овде: Патријарх-Пајсије- мудрост-Божанског-погледа

Istorijski razvoj kalendara

Potreba za kalendarom se javila rano u istoriji čovečanstva, i uvek je bila u vezi sa pojavama na nebu i verovanjima ljudi tog doba. Sve stare civilizacije imale su svoje kalendare. Ono što je zajedničko za sve njih je što su urađeni na osnovu astronomskih izračunavanja, tj. na osnovu ponašanja čoveku vidljivih nebeskih tela: Sunca (odatle dan i godina) i Meseca (odakle potiču nedelja, tj. sedmica i mesec).

Prvi, lunarni kalendar

Kako je pojava mesečevih mena oduvek bila strašno bitna, prvi kalendar koji su ljudi napravili je bio Lunarni, nedelja je počinjala pojavom Novog Meseca, druga nedelja u fazi prve četvrti, treća sa fazom punog Meseca, a četvrta sa poslednjom četvrti. Period od 29, 5 dana potreban je za ove četiri faze Meseca pa je dužina meseca kog gotovo svih drevnih naroda bila 29 i 30 dana.

Otkuda baš 12 meseci i tih 30 dana? Od Vavilonaca koji su živeli 1900. godine p. n. e.

Ciklično ponavljanje godišnjih doba čovek je odavno uočio pa tako došao do vremenskog intervala – godine. Vavilonci su utvrdili da ona ima oko 360 dana, a njihovi astronomi i matematičari su koristili broj 12 kao osnovni broj za sva računanja (kao mi danas broj 10). I danas neki narodi računaju na tuce – 12 komada nečega. A broj 12 bio im je pogodan jer je: deljiv sa 1, 2, 3, 4, 6, odredili su 12 sazvežđa, godina ima 12×30 meseci=360 dana, podelili su dan i noć na 12 delova. Kasnije su kao osnovni broj koristili broj 60 pa se od njih provlači ta podela sata na 60 minuta i minute na 60 sekundi.Continue Reading

О првом могућем егзистенцијализму у историји

Пише: Давор Мандић

О првом могућем егзистенцијализму у историји За оснивача егзистенцијализма обично се узима Серен Кјеркегор (1813 – 1855), дански философ, познат још и као дански Сократ и ми у овом тексту нећемо ни покушавати да га скинемо са тога пиједестала. То место му у историји западне философије заиста и припада. Али оно што ћемо покушати јесте да укажемо на то да се ова егзистенцијалитичка или прецизније егзистенцијалана мисао родила у једној историјској егзистенцијалној ситуцији 108 година пре рођења Серена Кјеркегора.

И не, ми нећемо тврдити да ју је Кјеркегор украо од писца који бележећи ту егзистанцијалну ситуацију њу саму ставио на папир, већ само хоћемо да укажемо да егзистенцијална ситуација као дешавање није везана за једног човека нити за једну епоху, него је везана за све људе и можда ју је могао написати и први човек ако већ, можда, и није својим пиктографијама на зиду неке од древних пећина.

Ова егзистенцијалана ситуација која је записана 1705. године везује се за име нашега патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633 – 1706). У свом запису Заспалом Господу патријарх Арсеније записује једну егзистенцијалну ситуцију која нам може дати за право да смело тврдимо да је то први егзистенцијализам бар у савременој историји Европе.Continue Reading

Istorija kartonskih kutija kroz zanimljivosti

Naravno, svi znamo da su papir izmislili Kinezi, pa se pretpostavlja da su baš oni usavršili tehniku pravljenja kartona negde u 16. veku. Ne zna se sasvim sigurno kad je i gde tačno napravljena prva kartonska kutija, ali se zna ponešto o njenom nastanku.

Najstariji papir
Najstariji papir

Prva komercijalna kartonska kutija

Godine 1817. u Engleskoj Sir Malkolm Tornhil je proizveo prvu komercijalnu kartonsku kutiju za koju je bio potrebno izvestan napor od skoro pola dana rada!

Nastanak rebrastog kartona

A onda, 1856. godine, gospoda Edvard Alen (Edward Allen) i Edvard Hili (Edward Healey) su krenuli u proizvodnju i prodaju visokih muških šešira. Hteli su materijal u koji bi mogli staviti šešir i dostaviti mušteriji, a koji bi šeširu mogao zadržati oblik i istovremeno mu pružiti toplinu i zaštitu.

Dakle, oni su izmislili valoviti, ispresecani (ili nabrani) papir koji danas zovemo lepenka. Taj talasasti karton je materijal obično napravljen od drvenih vlakana koji nisu izbeljivani sa naboranom stranicom koja je zalepljena na jednu ili obe srtane kartona. Ovaj talasasti (rebrasti) karton za kutije je navodno patentiran u Engleskoj iste, 1856. godine.Continue Reading

Једно знанословно решење из једног посебног угла са посебном временском дистанцом

Пише: Давор Мандић

Епистемологија као дисциплина се формира у деветнаестом веку од стране шкотског философа Џејмса Фредерика Феријера (1808–1864). Њено порекло многи мислиоци изводе из Платоновог учења, а многи аутори сматрају да се епистемологија почиње формирати од времена Декарта и Лока. У сваком случају званичну дисциплину је основао Џејмс Фредерик Феријера у деветнаестом веку.

Један од кључних епистемолошких проблема јесте проблем бесконачног регреса тј. ако тврдимо да нешто знамо морамо дати оправдање како смо то сазнали, а када дамо оправдање, онда морамо дати оправдање за то оправадање које смо пружили и тако до у бесконачност. Морамо стално пружати оправданог оправдња оправдање у бесконачност.

Овај проблем се везује за античког мислиоца Агрипу, али он конституише концепцију бесконачног прогреса: да се мора стално и изнова давати доказ за
доказ, за доказ. Доказаног доказа доказ. Тако да његова концепција, прецизно гледано, није регресивна већ прогресивна. Први пут овај проблем, али сада у виду бесконачног регреса јавља се код немачког философа Јакоба Фридриха Фријеса и њега коначно формирају Карл Попер и Ханс Алберт 1968. године под називом Минхаузен–трилема.Continue Reading

Najstarija poljoprivredna oruđa i alati na našim prostorima

Nazivi većine poljoprivrednih alatki su praslovenskog porekla: ralo, motika, kosa, kosir, vile, osim reči plug koja je iz germanskih jezika.

ORUĐA ZA STOČARSTVO

KUKA ZA HVATANJE OVACA
KUKA ZA HVATANJE OVACA

KUKA ZA HVATANJE OVACA

Početak XX veka. Pravljena od livenog gvožđa. U obliku je cevi u koju je bio utaknut drveni šap. Na užem kraju cevi livenjem pričvršćena je kuka koja se završava modelom cveta. Kukom se ovca hvatala za zadnju nogu.Continue Reading

Crtice o prevodiocima u starim vremenima

Septuaginta
Septuaginta

U najstarije spomenike prevodne književnosti se ubraja Sveto pismo, čiji je Stari zavet 247. pne preveden u Aleksandriji sa jevrejskog originala na grčki jezik

. Taj prevod je poznat kao Septuaginta – prevod sedamdesetorice jevrejskih učenjaka za jevrejsku dijasporu u Egiptu koja je zaboravila jevrejski jezik. Kasnije je preveden i na latinski i druge evropske jezike.Continue Reading

Najstarije tehnologije štampe na svetu

Ukiyo štampa
Ukiyo štampa

Razvoj štampanja omogućio je da knjige, novine i časopisi budu proizvedeni u ogromnim količinama i da se stopa pismenosti vrtoglavo promeni. Štampa se smatra revolucionarnim otkrićem ljudske civilizacije.

Ali kako je sve počelo? Kako su izgledale najstarije tehnologije štampe i ko je prvi njima ovladao?

Istorija štampanja počela je u davnim vremenima, sa duplikacijom slika uz pomoć neke vrste pečata. Korišćenje pečata i šablona da bi se urezala slova na glinenim pločicama bilo je prisutno još u mesopotamskoj civilizaciji, 3.000 pre nove ere. U Kini i Egiptu ovakva metoda se koristila za štampanje na platnu, odnosno na raznim vrstama materijala. Specijalna Ukiyo-e tehnika predstavlja još jedan pionirski pokušaj u otkrivanju procesa štampanja, a danas se smatra pravom umetnošću.

Johan Gutenberg je umeo da iskoristi sve ono što su narodi pre njega upotrebljavali kao najstarije tehnologije štampe. Mnogo je godina trebalo da prođe da bi ljudi došli do savršenstva u procesu štampanja koje imamo danas.Continue Reading