Integrativna medicina je poslednjih decenija nadolazeći trend po kojem se aktuelna medicina kreće. Zove se integrativna zato što suštinski integriše savremenu (klasičnu) medicinu (fizikalna terapija na primeru Family Therapy Centra) sa elementima višemilenijumske tradicionalne medicine (pulsna dijagnostika, akupunktura, akupresura, lečenje biljem, u novije vreme homeopatija, reiki, bowen terapija i td…).
Suština održivosti ovakvog trenda je dvojaka.Continue Reading
Drvo je jedna od najstarijih sirovina iz prirode koju je čovek počeo da koristi. Ono se može veoma lako obrađivati ručnim alatima, pa se tako kroz milenijume način njegove obrade menjao. U isto vreme menjali su se i zanati, veštine su prenošene sa generacije na generaciju.
Zanatska obrada drveta je tek u 19. veku počela lagano da menja način rada i postepeno prerasta u industrijsku. I pored mnogih epohalnih otkrića u nauci i tehnici, drvo je i dalje dragocena i nezamenjiva sirovina.
Šumarstvu se poklanja sve veća pažnja u svetu, prema drvetu se odnosi kao prema opštem nacionalnom bogatstvu.Continue Reading
Izvor slike: Dobrislava, Wikipedija
Brojni su gosti koji svake godine biraju upravo Zlatibor kao mesto gde će provesti svoj dragoceni odmor. Stanovnici iz svih delova Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, sve više i iz ostailih zemalja regiona i Zapadne Evrope, krenu put Zlatibora u želji da udahnu zdravlje, osete miris borova, nagledaju se nepreglednih prostranstava i uživaju u gastronomskim specijalitetima kakvi se samo na Zlatiboru mogu probati.
Status najrazvijenije srpske destinacije, zlatna planina stekla je dugogodišnjim razvojem, a za veliku popularnost zaslužna je i tradicija razvoja turizma duža od 120 godina. Više od jednog veka Zlatibor je bio stecište ljudi sa različitih meridijana, i svoje blagodeti nesebično delio sa svima koji su imali želju da uživaju u svemu što Zlatibor može da ponudi.
Duga tradicija razvoja turizma ostavila je traga i do današnjih dana. Šetajući ulicama modernog turističkog centra, među velelepnim zgradama, kafićima, restoranima, prodavnicama i buticima ekskluzivne robe, radoznali pojedinci mogu pronaći male, skrivene i po malo, od sveta, zaboravljene objekte, koji bi o istoriji najposećenije srpske planine imali štošta zanimljivo da ispričaju.
Iako bi se o počecima turizma moglo govoriti i u vremenu pre Prvog svetskog rata, moderan razvoj Zlatibora počinje tek u međuratnom periodu.To je bilo vreme kada je masovni turizam i današnji izgled planine bila nezamisliva ideja, vreme kada su se na Zlatiboru odmarali kraljevi, vreme kada se na celom platou nalazilo svega par vila, jedan hotel i vreme kada se kamen po kamen probijao i gradio put Užice – Kraljeva voda.
To je bilo vreme kada u zamahu graditeljskog entuzijazma niču najlepši apartmani, objekti i vile koje danas možete ispratiti na sajtu Zlatibor.org, od kojih je danas ostala samo nekolicina da među modernizmom 21. veka nemo svedoče o sjajnoj turističkoj prošlosti prve vazdušne banje Srbije.Continue Reading
Halkidiki se sastoji od tri manjih poluostrva, takozvanih tri prsta: Kasandra, Sitonija i Atos. Prva dva predstavljaju poznata letovališta, dok je Atos posvećeniji religioznosti. No, možda niste znali da se svega 2 kilometara zapadno od Atosa nalazi predivno malo ostrvo Amuljani, koje je turistički dosta posećeno u odnosu na njegovu veličinu.
Iz razgovora sa Nenadom Stojanovićem, turistička agencija Kuća Putovanja u Nišu, otkrićemo vam što je više moguće informacija koje će vam pomoći da se odlučite za letovanje upravo na ovom ostrvu.Continue Reading
Mnogo je vode proteklo od vremena kada je uloga odeće bila isključivo da zaštiti telo od spoljašnih uslova okoline u kojoj se živi i radi. Više niko ne pamti niti je ikome bitno koliko i zašto je važno odevanje u istoriji razvoja socijalnog bića, kako je došlo do toga da se svi bave modom i od kada se daje estetski prizvuk odevnim predmetima?
Kultura odevanja je postala antropološka stvar, paradigma, ali kako god je zvali neosporno je veoma bitan elemenat prestiža. “Biti dobro obučen” postala važna stvar u svim socijalnim miljeima, u svakom društvu na planeti.
Tako je u stvari sledom okolnosti došlo do formiranja pojma: kultura odevanja. Fraza se odnosi na ogledalo društvenosti, na ogledalo života zajednice, obuhvata ideološke stavove, životno opredeljenje, umetničke stavove, deo je ekonomskog statusa – sve su ovo oblici komunikacije koji su nam vidljivi preko načina oblačenja.
Jednostavno – razmena informacija i interakcija između članova neke zajednice odvija se kako verbalnim tako i neverbalnim načinima – mimikom, pokretom, crtežom.
Prilikom upoznavanja sa nekim po prvi put, mnogo toga zaključujemo o toj osobi vizuelnim kontaktom. Kultura oblačenja kao forma odavno je u direktnoj vezi sa istorijom kao naukom, nadilazi ekonomsku sferu, umetničke okvire i pojedinačne stavove.
Antropologija odevanja i sociološki apsekt mode su predmeti koji se uče na fakultetima koji se bave dizajnom tekstila, istorijom društva, sociologijom i ove teme se uvek posmatraju šire – prateći istorijska zbivanja grupe i pojedinca i kulturološki aspekt razvoja zajednice.
* Na prvom mestu je zaštitna uloga odeće o kojoj ne treba posebno govoriti,
* Estetska funkcija odeće. Ovde se misli na univerzalne kategorije lepo-ružno, dopadljivo ili manje privlačno. Da ne ulazimo u detalje, dovoljno je da se setimo BBC dokumentaraca o plemenima Amazonije ili afričkih žena kojima su umetnuti kolutovi u ušne školjke i prosečena usna sa nakitom ideal lepote. Kod Evropljana to baš i nije slučaj.
*Rutualna uloga odevanja je arhaični elemenat – verovanje u nošenje amajlija, životinjskih krznenih ogrtača (i delova životinja) koji onom ko ih nosi daje snagu i zdravlje životinje od koga je krzno načinjeno. Naposletku, svi znamo za verovanje da i neki predmeti donose sreću (zečja šapa, detelina sa četiri lista, potkovica).
*Etički elemenat garderobe u korelaciji je sa etničkom zajednicom kojoj neko pripada (specifično oblačenje Amiša, tradicionalna nošnja žene u turskom selu ili u Iranu).
*Simbol životnog stila je dokaz da je sloboda odevanja već skoro ceo vek među nama – odevanje u duhu raspoloženja: svako je slobodan da nosi odeću u skladu sa svojim načinom života – kao rok muzičar, hip-hoper, pripadnik ekološkog pokreta, moderan biznismen ili sportista. Oznaka pripadnosti grupi se dovodi u vezu sa standardima grupe čiji smo deo (poslovna garderoba, radna odela i uniforme, protokolarna svečana garderoba, …).Continue Reading
Prozori i prozorska stakla danas su sastavni deo standardne kućne stolarije i gotovo je nemoguće zamisliti dom bez prozora. Međutim, nije uvek bilo tako.
Iako istorija stakla seže daleko u istoriju civilizacije, prozori kakve danas znamo pojavili su se relativno kasno. Štaviše, i onda kada su se pojavili, bili su rezervisani isključivo za više slojeve društva, sve dok razvojem tehnologije nisu postali dostupni širokim masama.
Iako je staklo svuda oko nas, i koristi se za najrazličitije stvari, od prozora, flaša, čaša, lustera do vaza, koliko zapravo znate o staklu?
Ono što bi svakako trebalo znati je da je osnovni sastojak stakla silicijum dioksid koji se u različitim tipovima stakla može naći u različitim razmerama. Danas prepoznajemo četiri osnovna tipa stakla, i to:
Preteča video kamere je “mračna soba” (camera obscura) koja je zapravo, prirodni optički fenomen koji se javlja kao projekcija male rupe u ekranu je slika jedne scene na drugoj strani ekrana koji formira obrnutu sliku. Inače, najstariji zapis o ovom fenomenu je čak iz period od 470 do 391. godine pre nove ere.
Iako, relativno novi izum, video kamera se brzo razvila I usavršila. Prva kamera je napravljena 30-ih godina prošloga veka, a koristila je elektromehanički disk. Međutim, kako je tekla ekspanzija, tako je već 40-ih godina bila zamenjena električnom video kamerom.
Takva “nova” električna video kamera radila je pomoću katodne cevi. Potom, krajem 50-ih godina prošloga veka nastaje prva video kamera za snimanje fotografija u boji i pojavljuje se u televizijskim studijima. Cevi u video kamerama će biti zamenjena čvršćim komponentama, pa će tako televizijska kamera poslati lako prenosiva. Ove inovacije nam I danas veoma koriste jer pomoću njih vidimo uživo prenos, itd.Continue Reading
Поводом канонизације патријарха Пајсија и његовог прибрајања Реду Светих приложићемо једно поглавље из књиге Светосавски огледи из догматичке философије аутора Мандића Давора. Поглавље је посвећено баш патријарху Пајсију Јањевцу и Књигољупцу.
Патријарх Пајсије (1542 – 1647/49). Рођен у месту Јањеву на Косову и Метохији. Патријарх постаје 1614. године. По месту добија и надимак: Јањевац. Потиче из свештеничке породице која је у Јањеву, са осталим народом, основала школу коју Пајсеј похађа све до одласка у Грачаницу и стицања одређеног вишег образовања. Духовно уздизање и поучавање патријарха Пајсија преузима његов претходник, тадашњи патријарх Јован Кантул.
Много се прича о политичком и дипломатском ангажману патријарха Пајсија, а слаб је нагласак на његов духовни рад. Ипак, и у нас је увек неко од изузетних појединаца обраћао пажњу и на то, али је метеж савремености и неке нове невоље, заглушивао звук и поруку прошлости.
Патријарх Пајсије је мост, златни мост између наше средњевековне прошлости и наше нововековне садашњости, па све до Будућег Века. Он је онај јеванђелски Христов мудри књижевник који из своје ризнице износи старо и ново. Мудри књижевник, како то звучи божански тачно када се односи на нашу духовност и културно стваралаштво: мудрост – књижевност – богословност – научност; књижевно – философско – теолошко – научна сједињеност. То је духовни лик и самог Пајсија Јањевца. О овом последњем духовном облику научности самога патријарха Пајсија изјаснио се и професор Никола Радојчић у свом тексту Народна традиција у делу Пајсија Јањевца: ”Патријарх Пајсије истиче, на особит начин, своје научно занимање за порекло и прошлост Срба, што се још не би морало сматрати новином, но начин задовољења радозналости сасвим је нов.”
”Из српске средњевековне историјографије задржан је само предмет – владарски лик, док су извори обогаћени народном традицијом и, можда, страном, инојезичном, али негрчком, литературом. Главна сврха разлагања је, за оно доба, научна, јер је основни потицај за овај напор патријарха Пајсија истекао из жеље за упознавањем српске прошлости.” Многи истакнути појединци српске интелигенције су се бавили делом патријарха Пајсија. Ми ћемо набројати неке од њих: Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Павле Поповић, Димитрије Богдановић, Томислав Јовановић.
Мудри патријарх Пајсије трудио се на путу Божје мудрости на коме је од утробе мајке своје био. Философија је, српски гледано, МудроЉубав. А Бог је та најузвишенија МудроЉубав. Патријарх Пајсије је свакако био путник на путу мудрољубави. У доба турског ропства, насилна од безбожника, како би Пајсеј уобичајавао да говори, у то доба када је смрт косила у откосима, када је насиље било једини језик разумевања, када Срби доживаљавају својеврсни смак сопственог народа, тада древномудри патријарх Пајсије, пун љубави према свом роду ради и дела, и духовно и физички.
Ми ћемо у наредним редовима посветити пажњу, пре свега, писаним радовима патријарха Пајсија, који су бисери мудрости и бездан трезвености. Када би сваку патријархову реч изобразили ми не бисмо до краја успели да исцрпимо сва значења Мудрости у патријарховом делу. Јер свака од тих значења јесу исијавања божанске мудрости. Зато ћемо се потрудити, да изобразимо, колико је год могуће та значења Мудрости кроз овај рад.
”Када те божаствена жудња распаљиваше,/ брата свог љубав заборавио ниси,/ из далеке земље дошао јеси у своје отачаство,/ брата умрла нашао јеси/ и пошто ридање и вапај велики беху/ да с тим престану наредио јеси,/ и руке своје преподобне у вис подигавши/ са сузама се помолио јеси Господу Богу своме/ и Божјим мигом брата оживео јеси,/ и жељу остваривши првовенчани краљ Стефан/ сада се мења и Симон се монах нарече/ слава дивноме твом доласку.”
Миг Божји = Божји поглед који чуда ствара, мртве васкрсава, краљеве у монахе претвара, а монахе у богове. Толика је снага мудрости Божанског погледа.
Патријарх Пајсије је изградио и једну врло занимљиву и посве оригиналну теорију сазнања. Kао писац XVI/XVII–ог века и као духовна фигура представљао је везивно ткиво помоћу ког веземо историјске нити и до самог савременог доба. Ту су присутни крајње занимљиви погледи патријарха Пајсија на тему знања. Већ у свом Житију Цара Уроша он повлачи изразито значајне тезе из ове тематике које производе изванредне закључке. Узећемо неке примере из овог житија као и неке исказе о знању из целокупног патријарховог дела: ”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује.”; ”Казују који су у Призрену (да тамо има) неки део главе и у Грачаници два три дела, а друго сам Господ зна.”; ”Пошто је стан овога био кадгод у граду Петрчу, а кадгод у Звечану, тамо прими крај живота, којим судбама је ово било, сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат божија буде са свима вама и >>будемо ми једно стадо и један пастир ( Јн. 10, 16)<<, и њему припада слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и светоме Духу, и сада и увек и на векове векова, амин.”Сад када се осврнимо на исказе о знању из других Пајсијевих дела: ”С надземаљским чиновима сад боравиш с небеса примив богосазнање,…””Богосазнања светлошћу сијајући…”; ”Познато је да је твоја светост Богом знана и (да је он) овластио и нашу смерност.”
Оно што нам прво упада у очи јесте тврдња: сам Господ зна, да ли се ради о неким спољно–историјским догађајима или неким унутар–духовно–психолошким доживљајима увек их прати ”сам Господ зна”, чиме се изводи закључак да увек постоји парче или делић знања који само и искључиво Богу припада. Нека знања Бог даје у потпуности, као што Пајсије говори за Немању да када је дошао до разума, отворише му се душевне очи, да види и позна Свету Тројицу, Оца и Сина и светога Духа, и да је слави у једном божаству, и да јој се клања, и да поштује пречисту Богородицу, матер Господа нашег Исуса Христа и све свете.
Ово употпуњује Пајсијев појам ”богосазнање”. Оно код њега добија двојак карактер, прво: богосазнање као сазнање и спознаја Бога и друго: богосазнање као познање оного што и Бог зна, тј. као познање свезнања. По Пајсију тамо где је пуно знање неопходно за човечије спасење, тамо Господ даје потпуно сазнање, а тамо где то није неопходно делић и парче знања остају само и и искључиво Богу: Сам Господ зна. То је нека врста богоприпадничког знања, а то богоинтимно знање треба поштовати као што Бог поштује одлуку наше изборности без обзира на њен резултат.
Цео документ можете преузети у ПДФ верзији овде: Патријарх-Пајсије- мудрост-Божанског-погледа
Potreba za kalendarom se javila rano u istoriji čovečanstva, i uvek je bila u vezi sa pojavama na nebu i verovanjima ljudi tog doba. Sve stare civilizacije imale su svoje kalendare. Ono što je zajedničko za sve njih je što su urađeni na osnovu astronomskih izračunavanja, tj. na osnovu ponašanja čoveku vidljivih nebeskih tela: Sunca (odatle dan i godina) i Meseca (odakle potiču nedelja, tj. sedmica i mesec).
Kako je pojava mesečevih mena oduvek bila strašno bitna, prvi kalendar koji su ljudi napravili je bio Lunarni, nedelja je počinjala pojavom Novog Meseca, druga nedelja u fazi prve četvrti, treća sa fazom punog Meseca, a četvrta sa poslednjom četvrti. Period od 29, 5 dana potreban je za ove četiri faze Meseca pa je dužina meseca kog gotovo svih drevnih naroda bila 29 i 30 dana.
Otkuda baš 12 meseci i tih 30 dana? Od Vavilonaca koji su živeli 1900. godine p. n. e.
Ciklično ponavljanje godišnjih doba čovek je odavno uočio pa tako došao do vremenskog intervala – godine. Vavilonci su utvrdili da ona ima oko 360 dana, a njihovi astronomi i matematičari su koristili broj 12 kao osnovni broj za sva računanja (kao mi danas broj 10). I danas neki narodi računaju na tuce – 12 komada nečega. A broj 12 bio im je pogodan jer je: deljiv sa 1, 2, 3, 4, 6, odredili su 12 sazvežđa, godina ima 12×30 meseci=360 dana, podelili su dan i noć na 12 delova. Kasnije su kao osnovni broj koristili broj 60 pa se od njih provlači ta podela sata na 60 minuta i minute na 60 sekundi.Continue Reading
Пише: Давор Мандић
О првом могућем егзистенцијализму у историји За оснивача егзистенцијализма обично се узима Серен Кјеркегор (1813 – 1855), дански философ, познат још и као дански Сократ и ми у овом тексту нећемо ни покушавати да га скинемо са тога пиједестала. То место му у историји западне философије заиста и припада. Али оно што ћемо покушати јесте да укажемо на то да се ова егзистенцијалитичка или прецизније егзистенцијалана мисао родила у једној историјској егзистенцијалној ситуцији 108 година пре рођења Серена Кјеркегора.
И не, ми нећемо тврдити да ју је Кјеркегор украо од писца који бележећи ту егзистанцијалну ситуацију њу саму ставио на папир, већ само хоћемо да укажемо да егзистенцијална ситуација као дешавање није везана за једног човека нити за једну епоху, него је везана за све људе и можда ју је могао написати и први човек ако већ, можда, и није својим пиктографијама на зиду неке од древних пећина.
Ова егзистенцијалана ситуација која је записана 1705. године везује се за име нашега патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633 – 1706). У свом запису Заспалом Господу патријарх Арсеније записује једну егзистенцијалну ситуцију која нам може дати за право да смело тврдимо да је то први егзистенцијализам бар у савременој историји Европе.Continue Reading
