Slatkiši su tu da nam zaslade svakodnevicu još od praistorijskog doba. Najranija forma slatke poslastice bio je med, a tek kasnije su ljudi iz različitih kultura počeli da kreiraju prve slatkiše mešavinom meda, oraha i voća. 

Danas postoji nebrojano vrsta poslastica, a u nastavku teksta saznajte koji su najstariji slatkiši i zanimljive činjenice o njima, koje će vas sigurno inspirisati da ih spremite, ili ‘pak kupite.

Naravno, ne preterujte sa sa unosom ugljenih hidrata, a koliko je ovaj unos optimalan, pročitajte kod Milana Strongmena,

Koliko ugljenih hidrata dnevno, 3 stvari koje treba da skapirate

Krofne – neizostavna poslastica koju sve generacije obožavaju

Ovaj kolač je toliko popularan da se u Sjedinjenim Američkim Državama slavi Svetski dan krofni, a tog dana pojedine prodavnice specijalizovane samo za prodaju ove poslastice daju svoje proizvode besplatno.

Zbog svoje jednostavne pripreme i izuzetnog ukusa, krofne su bile jedan od glavnih obroka na poprištu sukoba Prvog svetskog rata, i u čast ove namirnice kojima su volonteri hranili vojnike slavi se internacionalni Dan krofni. 

Prvi pisani tragovi o krofnama mogu se naći u knjizi “Istorija Njujorka, od početka sveta do kraja Danske dinastije” iz daleke 1809. godine. U knjizi se spominje da su  danski doseljenici doneli sa sobom ovaj kolač u tadašnji Novi Amsterdam, koji se pravio sa kruškama ili šljivama.

Sama reč “korfna” potiče od nemačke reči “krafen” koja označava kolač pečen u tiganju.

Danas su kulinarski klasik različitih internacionalnih kuhinja, a domaćice su vrlo vešte u spremanju ove poslastice na različite načine, od kojih nijedan nije pogrešan. Možete ih napraviti sa sastojcima koje verovatno već imate u svojoj kuhinji – kvasac, jaja, šećer, so, brašno, ulje i mleko. 

Krofne su toliko popularizovane da su postale viralni trend na Instagramu, idealan su dezert posle svakog jela, a neretko se poklanjaju za rođendane, godišnjice ili bilo koju vrstu iznenađenja.

Kupovne krofne iz specijalizovanih prodavnica krofni izgledaju dekorativno i imaju božanstveni ukus. Pružaju mogućnost da se zasladite, a da ni ne uđete u kuhinju i odličan su izbor poklona za važne trenutke, jer ih svi vole.

A i kako da ih ne vole , kada je to omiljena poslastica Homera Simpsona? Složićete se da on ne greši po pitanju izbora hrane, a ako niste sigurni u činjenicu da krofne svakome izazovu osmeh na lice, razmislite – da li ste ikada videli besnog čoveka kako jede krofne?  

Sladoled – najpopularniji smrznuti dezert 

Omiljena smrznuta poslastica ispredala je mnoge legende, pa tako niko pouzdano ne zna tačno kada je i kako izmišljen sladoled, ali zna se da je još Aleksandar Makedonski uživao u čarima snega i leda sa ukusom meda i drugih nektara. 

Mit govori i o tome kako su drevni vladari plaćali kuvare da nikome ne otkriju recept, kako bi samo oni mogli da budu veliki uživaoci ovog slatkiša.  

Najdraži letnji slatkiš poprimio je oblike koje poznajemo danas povratkom istraživača Marka Pola sa Bliskog istoka u Italiju, koji je doneo recept na kojem su Italijani nastavili da rade do današnjih dana.

Kremasti led, kako su ga drugačije nazivali obično se jede za užinu ili dezert, a neretko izaziva takozvano “zamrzavanje mozga”, kada ga prebrzo jedemo i hrana ne stigne da se zagreje u ustima.

Iako je ranije bio slatka đakonija vladara, danas se sladoled može napraviti u svakoj kuhinji. Deca naprosto obožavaju ovaj slatkiš, pa možete biti sigurni da će se veoma obradovati vašoj trpezi kada je obogatite ovim slatkišem. 

Palačinke – slučajni kulinarski hit

Kao i za ostale poslastice, postoji legenda vezana i za palačinke, a ona govori o slučajnosti nastanka ovog specijaliteta. 

Naime, kuvar pape Gelazija našao se u problemu kada je na hodočašće u Vatikan došlo toliko ljudi da im je ponestalo sve hrane osim brašna i jaja. Kuvar je tada morao da iskoristi svoju maštu i sasvim slučajno napravi dezert koji je danas jedan od najrasprostranjenijih poslastica na svetu.

Palačinke se danas prilagođavaju raznim nacionalnim kuhinjama koje ih kreiraju prema njihovom nacionalnom receptu, mogu biti slatke ili slane ali osnovno testo za palačinke se sastoji od brašna, jaja, mleka, vode, ulja i soli. 

Mogu se jesti tradicionalno sa medom i orasima, a mogu se kombinovati najrazličitije slatke i slane varijante poput pekmeza, šećera, krema, pavlake, suvog mesa ili bilo čega što mislite da bi vam se svidelo, jer su palačinke baš takve – idealne uz sve.

Vafle – omiljeni bakin kolač

Bakin kolač, vafle ili galete – sve su to sinonimi za kolač koji potiče iz Belgije i popularan je u čitavom svetu. Sačinjen je od smese brašna i jaja, a po nekom nepisanom pravilu služi se sa kremastim đakonijama poput sladoleda ili krem čokolade.

Postoje razne varijacije ovog slatkiša, a samo u Belgiji postoje preko desetak regionalnih sorti. 

Kolač se sprema između dve ploče u tavi kako bi dobila njen karakterističan oblik, a popularne su od davnina – toliko da je čak francuski kralj Čarls IX doneo prvi zakon o vaflama 1560. godine kako bi sprečio niz svađa i tuča među prodavcima, koji su tražili da budu udaljeni “najmanje 4 metra” jedan od drugog. 

Baklava – zaostavština osmanskog carstva

Baklava je osmanska poslastica napravljena od slojeva fila, i ispunjena iseckanim orasima u medu ili nekom drugom slatkom filu. Razvijena u carskim kuhinjama turskih palata, baklava je pronašla svoj put tokom istorije do balkanskih trpeza i brzo postala i ostala jedna od omiljenih poslastica na našim prostorima.

Obožavaju je deca i odrasli, lako se sprema i može dugo da stoji u frižideru, a da održi prvobitnu svežinu.

Knedle – starinska poslastica koja ne gubi na popularnosti

Knedle datiraju iz doba Austrougarske monarhije, a brzo su se proširile i na okolne zemlje koje su ih rado prihvatile. Originalni recept je bio sa šljivama ali kako su se knedle susretale sa kuhinjama drugih zemalja, menjale su svoj ukus i sastojke ali jedno se nikada nije promenilo – niko ne može da im odoli. 

Danas imamo veliki izbor punjenja: od klasične šljive, do jagode, čokolade, pistaća i krema. Svojom aromom izazivaju lep osećaj koji nas vraća u detinjstvo kada bi otišli kod bake, a već sa ulaznih vrata osetimo miris koji nam odmah govori da nas knedle čekaju na stolu. 

Postoji zanimljiva anegdota o austrijskom caru Ferdinandu I, koji je ostao upamćen po izreci “Ja sam car, hoću knedle!” Kuvari su morali da mu usliše želju i kada nije bila sezona šljiva ili kajsija, jer bi u suprotnom bili otpušteni. 

Ove zanimljive činjenice o popularnim poslaticama nateraće vas da ih još više volite. Svaka od ovih đakonija dražesna je na sebi svojstven način, zato je uvek idealno vreme da zasladimo našu svakodnevnicu đakonijama i ulepšamo sebi dan.

Pre samo pola veka ideja o računaru koji se može lako prenositi s jednog mesta na drugo bila je ravna naučnoj fantastici. Ipak, sedamdesetih godina 20. veka zahvaljujući inventivnim umovima pojavio se prvi prenosni računar – preteča današnjih laptopova.

Neverovatna brzina kojom se odvijao razvoj tehnologije možda se najviše ogleda u činjenici da su prvi laptopovi na svetu bili teški 10-11 kilograma i da su imali ekran dužine svega 5 inča. Malo je teško odrediti koji je bio najstariji laptop na svetu, s obzirom na to da ovi modeli nisu nimalo ličili na savremene preklopne računare kakvi se koriste u arhitekturi, ekonomiji, marketingu i raznim drugim oblastima.

Postoji nekoliko kompjutera napravljenih tako da se koriste na krilu koji se mogu kvalifikovati za tu titulu. Predstavljamo vam modele prenosnih uređaja od kojih je započeo razvoj računarske tehnologije čijim se rezultatima danas služimo.

Laptop – izum koji je promenio svet

Laptop računar je napravio revoluciju u načinu na koji ljudi rade i putuju gotovo jednako kao i  kompjuter. Glavna prednost laptopova ogleda se upravo u njihovoj prenosivosti – omogućavaju ljudima da rade gde god se nalazili. Od prvih modela prenosnih i preklopnih kompjuterskih mašina do danas promenilo se mnogo toga. No, ono što je neosporna konstanta u ne tako dugoj istoriji laptopova jesu napori naučnika da kreiraju praktičan uređaj kojim se lako rukuje. 

Danas je moguće i online kupiti laptop za kućnu upotrebu ili kancelariju. Biramo modele na osnovu detaljnih informacija o njihovim performansama: memoriji, brzini, veličini i rezoluciji ekrana. Međutim, pre samo tridesetak godina laptopove su koristili privilegovani – među prvima NASA u svojim svemirskim programima. Ovi prenosivi računari predstavljali su kombinaciju komponenata, ulaza, izlaza i mogućnosti stonog računara u maloj šasiji. 

Proučavaoci kompjuterskih tehnologija još nisu složni oko toga ko je izumeo prvi laptop računar. Dok jedni tvrde da zvanje najstarijeg laptopa pripada prvom računaru kompanije GRID – Compass, postoji izvestan broj onih koji kažu da je “prvi pravi” prenosivi kompjuter Ozborn 1. Među pretendentima za ovu titulu su još i Epson HX-20, Gavilan i Compaq Portable. 

Da li je Grid Compass prvi laptop?

Istorija prenosivih računara počinje u Sjedinjenim Američkim Državama 1979. godine kada je Britanac VIlijam Mogridž dizajnirao prenosni računar za kompaniju Grid Sistems Corporation. Ovaj kompjuter poznat je pod nazivom Grid Compass, a koristila ga je NASA u svojim projektima ranih osamdesetih. (Prvi Compass lansiran je u svemir 28. novembra 1983. godine u spejs šatlu Kolumbija).

Kao prvi računar kompanije Grid i prvi laptop na preklop, ovo je bio pre svega skup prenosni poslovni računar sa, u to vreme, velikom memorijom. Koštao je 8.150 dolara (današnje 23.000 dolara). Ipak, bez obzira na visoku cenu, zbog svog čvrstog dizajna veliku primenu je našao u NASI, u proučavanjima astronautike i astrofizike, kao i u američkoj vojsci.

Što se tehničkih specifikacija tiče, imao je 16 bitni mikroprocesor Intel 8086, liveno magnezijumsko kućište, ravan grafički ekran i ugrađen modem. Nije bilo drške za nošenje, a iznad same tastature nalazio se panel sa uobičajenim komandama. Umesto disk drajva, prvi Compass je imao do 512 KB RAM memorije, a korisnik mogao povezati eksternu disketu od 360 KB ili hard disk od 10 MB. Važio je za jedan od lakših laptopova – bio je težak oko 4,5 kilograma. 

Kompjuter Gavilan – prvi potpuno funkcionalan laptop

Mnogi istoričari pripisuju titulu prvog potpuno funkcionalnog laptopa kompjuteru kompanije Gavilan koji je promovisan u maju 1983. godine. Američki inženjer i osnivač ove kompanije Meni Fernandez imao je ideju za dobro dizajniran laptop za rukovodioce koji su tek počeli da koriste računar. 

Poput GRID Compass-a i ovaj kompjuter bio je smešten u kućište na preklop i koristio je sopstveni sistemski softver. Osim toga imao je LCD displej i mogao se povezati sa štampačem. Ipak, kao najzanimljivija karakteristika navodi se to što je posedovao element sličan današnjem tač-pedu, instaliran na tabli iznad tastature. 

Ozborn 1 – prvi pravi laptop

Prema mišljenju većine, prvi pravi laptop je bio Ozborn 1, model koji je 1981. godine proizvela kompanija Osborne Computer Corporation. Kao izum Adama Ozborna ovaj model bio je prvi prenosni računar dostupan javnosti. Ozborn 1 je bio izuzetno težak – imao je oko 11 kilograma. Nije imao bateriju (prenosna baterija je dizajnirana naknadno), ekran je bio dugačak 5 inča, a tastatura je bila u poklopcu računara. U vreme kada se pojavio na tržištu koštao je skoro 1.800 američkih dolara!

Tehnološki napredak i prvi modeli laptopova na tržištu

Tokom godina koje su usledile, tehnološki napredak i inovacije u radu i performansama stonih računara odrazili su se i na laptopove. Upravo sa poboljšanjem tehnologija i mogućnostima skladištenja, postajali su sve manji i lakši. 

U januaru 1982. godine japanski inženjer Kazuhiko Niši i Bil Gejt započinju diskusiju od dizajniranju prenosnog računara sa LCD ekranom, odnosno ekranom sa tečnim kristalima. Niši je pokazao prototip ovog modela kompaniji Radio Shack koja se složila da proizvodi računar. 

Naredne 1983. godine na japanskom tržištu pojavio se i Epson HX20, prvi laptop koji je bio u veličini prilagođenoj za krilo. Glavna karakteristika bile su mu punjive nikl-kadmijumske baterije, a uz to je imao LCD ekran, tastaturu sa 68 karaktera i ugrađeni štampač. Zbog ograničenog ekrana, male interne memorije i nemogućnosti za masovno skladištenje podataka, ovaj model je brzo okarakterisan kao nepraktičan.

Prvi model laptopa kompanije Compaq prodat je u martu 1983. godine za neverovatnih 2.995 dolara. Compaq Portable imao je 13 kilograma, futrolu veličine šivaće mašine i bio je dimenzija sličnih Ozbornu 1.  Napredniji model ovog proizvođača Compaq Portable II imao je grafiku visoke rezolucije na svom displeju. Uz to je bio prvi laptop koji se koristio u radnjama, kao i za prikaz dijagrama. Zahvaljujući njemu, Compaq se istakao kao lider na tržištu računarske opreme. 

Nakon ovih pionirskih poduhvata u svetu računarske tehnologije, pojavio se veliki broj novih, naprednijih modela laptopova. Preko uređaja koje je napravila Toshiba, Radio Shack, IBM osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka do savremenih modela koji zapanjuju svojim karakteristikama, neosporno je da su laptopovi prešli dugačak put. U godinama koje slede, sasvim je izvesno da na tom polju vredi očekivati još inovativnih i praktičnih izenađenja.

Da li ste se ikada zapitali zašto su neki komadi odeće postali tako popularni i moderni. Moda ima tu tendenciju da se konstantno menja, zato imamo modne revije čak dva puta godišnje (jesen/zima, proleće/leto) gde imamo prilike da vidimo šta će se nositi naredne sezone. No, izgleda da neki komadi odeće zauvek odolevaju modi, kao što so je klasična majica, farmerice, mala crna haljina ili crna rolka.

Vrlo je zanimljiva činjenica da se istorija majici vezuje za buntovništvo. Da, nekada je bio vrhunac buntovničkog čina da nosite majicu. A šta je na sve to uticalo, kako je dotle došlo i zašto je majica danas omiljeni komad odeće – saznaćete u narednim pasusima.

Odakle majica potiče

Majice su vezane za svakodnevicu, svuda se nose, postale su deo popularne mode, da je praktično teško zamisliti period bez njih. Udobne su, jednostavnog kroja, lako se kombinuju sa drugim delovima odeće. Verovatno je i to razlog zašto se danas nose u velikoj meri. Verovatno se može i reći da od kad postoji moda, nikad nije bilo bitnije da odeća bude udobna.

Na prvu ruku se verovatno nećete složiti sa ovom izjavom, jer se odmah pomisli na nezgodne visoke štikle ili odeću koja je izuzetno uska. Ali, setimo se nekadašnjih steznika, haljina sa desetak slojeva, potkošulja, košulja, prsluka i raznih drugih komada odeće koji su nekad oduzimali čitav sat dok se obuku i to uz tuđu pomoć.

Tu negde i počinje istorija majici, u 19 veku kada je moda postajala biti sve jednostavnija. Prvi model majice je nastao kada su radnici sekli svoje kombinezone na pola jer im je bilo previše vruće da rade u fabrikama tokom letnjih meseci.

Prva majica u fabrici je proizvedena između dva Meksičko-Američkih ratova, kada ih je američka mornarica koristila kao potkošulju.

U tom periodu se zaista i nosila samo kao potkošulja, nije se mogla videti na ulici. Tek 1920. godine se reč T-shirt pojavila u engleskom rečniku.

Popularizacija majici u filmovima

Klasičnu belu majicu upasanu u pantalone su nosili samo ratni veterani nakon drugog svetskog rata. Dakle, čak ni četrdesetih godina prošlog veka se nisu toliko nosile. Tad se pojam majici vezivao za vojna lica.

Takvo stanje je ostalo sve do pedesetih godina i pojave Marlon Branda i Džejmsa Dina na belom platnu. Obojica su u filmovima nosili bele majice i farmerice – što je dalo povoda da se na bele majice gleda kao na odraz muškosti.

Tada je majica izgubila ulogu potkošulje, više se nije nosila isključivo ispod odeće. Postalo je moderno nositi samo majicu kao jedini komad odeće, i to se u društvu smatralo sve više i više poželjnim.

Buntovnik bez razloga je definitivno prva asocijacija kada spomenemo pojam muškosti na crno-belom filmu. Zanimljivo što je i danas ista bela majica, identičan stil ostao sinonim za seksipil. To se da videti u stihovima Lane del Rej: Blue jeans, white shirt…

Istih pedesetih godina, majica je postala i sinonim za buntovništvo. Do tad je bilo nezamislivo da se potkošulja nosi bez ičega preko. Očekivalo se da muškarac ceo svoj radni vek nosi odelo, koje, moramo se složiti, nije preterano udobno.

Majica se proširla na radničku klasu, ali i na višu klasu, postala je univerzalna, ali ne i uniformna. Postala je borba protiv statusa kvo i ustaljenih načina mišljenja i izražavanja. Takođe, nošenje majici je bio način pobune u vreme Vijetnamskog rata. Nositi majicu je pedesetih godina bilo politički čin.

Majice sa porukom

Iste decenije par kompanija je počelo proizvoditi majice u boji. Proizvođači su uvideli i da je majica odličan način da se prenese neka poruka, bilo da je u pitanju šala, crtež, naziv marke ili politička izjava.

Volt Dizni je šezdesetih godina dao dozvolu da se štampaju likovi iz njegovih crtanih filmova. To znači da majice više nisu bile rezervisane samo za muškarce. Počele su ih nositi i deca, i žene. Možemo reći da su upravo tada majice osvojile čitav svet.

Poruke na majici su postajale sve konkretnije, sa sve jačom porukom, a za to možemo zahvaliti pank populaciji. Nigde se bunt na odeći nije toliko jasno video kao kod pankera. Njihova poruka je bila jasna i odsečna, a to je borba protiv svih mogućih autoriteta.

70-ih i 80-ih godina je počelo štampanje bendova na majici, što se uglavnom vezuje za rokenrol pokret. Cilj i jeste bio da se na prvi pogled, prema majici vidi da li neko pripada pokretu i takvom načinu razmišljanja.

I dan danas ne jenjava štampanje poruka na majici, jer je to odličan način izražavanja. Sada možete upravo po poruci na majici videti da li biste sa nekom osobom imali zajedničkih tema.

Nikad nije bilo lakše nego danas izraditi i ištampati majicu. To je omogućilo da majice postanu personalizovane. Putem interneta možete naručiti razne vrste krojeva i dizajna majici. Što je otvorilo mogućnost da se koriste ne samo za iskazivanje ličnih interesovanja, već i za pripadnost timu i nekom obliku kolektiva. Na neki način majce su postale odličan pokretni reklamni materijal.

U svakom slučaju, majice suveć dugi niz decenija način izražavanja pojedinca, što ih čini zaista jedinstvenim komadom odeće.

Muški i ženski donji veš predstavljaju pravi dokaz da je čovek oduvek nastojao da se obuče udobno i zavodljivo. Antički narodi nisu izuzetak. Smatra se zapravo, da je upravo u antičkoj Grčkoj, Rimu i Egiptu žena po prvi put obukla brushalter, a muškarac nešto nalik današnjim gaćama. Postoje, međutim, i otkrića arheologa baš sa naših prostora, koja potvrđuju da su se ljudi još u praistorijsko doba pokrivali životinjskim kožama.

Čovek modernog doba veruje da živi u najboljem mogućem vremenu, kao i da su sve najpametnije stvari izmišljene u 20. i 21. veku. Uprkos razvitku tehnologije, kao jednog od najvećih čovekovih dostignuća, činjenica je da su se mnoga značajna otkrića dogodila još u doba drevnih civilizacija. Jedno od njih sigurno je i donji veš.

Prirodni materijali su oduvek u modi

Bez obzira na to koliko je vekova proteklo, neke činjenice ostale su nepromenjene. Na prvom mestu, ljudi su oduvek imali potrebu da sakriju svoje initmne delove tela. Potom, čak i u antičkim vremenima, mislili su na udobnost.

Može se reći da donji veš od prirodnih materijala nije nešto čemu teži samo savremeni čovek, odnosno žena. Upravo su prvi komadi donjeg veša, koje su nosili stari Grci, na primer, bili od mekanog platna. Među materijalima prednjačio je lan, odnosno laneno platno. Uz to su koristili i životinjske kože i vunu. Postoje podaci o odevnim predmetima muškaraca i žena još iz praistorijskog doba koji ovo potvrđuju.

Može li se govoriti o donjem vešu u praistoriji?

Arheolozi svedoče o intrigantnom zanimanju praistorijskih žena za „modu“. Postoje svedočanstva sa arheološkog nalazišta u Pločniku koja potvrđuju da je neolitska žena oblačila  odeću nalik današnjem topu i mini suknji, te da je nosila nakit oko ručnih zglobova. Sasvim je izvesno da su ovi komadi odeće bili jedino što su ljudi tog perioda imali na sebi, pa se može reći da je to preteča donjeg veša kakvog danas znamo. Neolitski čovek je u ove svrhe koristio životinjsku kožu, vunu i lan.

Kako su se oblačili Stari Grci?

Stari Grci su nosili donji veš. Naravno, taj veš nije bio nalik današnjem, ali sam koncept bio je isti. Muškarci su umeli da naprave od mekanog platna neku vrstu potpore za svoje genitalije, i to sistemom obmotavanja tkanine oko svojih bokova. Žene u staroj Grčkoj su nosile prve brushaltere, tačnije, obmotavale su grudi tkaninom, kao što bi se to danas radilo zavojem. Postoje pretpostavke da su u ove svrhe koristili laneno platno.

Rimljani i veš od kože

Rimljani su takođe korisitili mekana platna za svoj donji veš. Međutim, postoje podaci i o gaćicama, odnosno gaćama napravljenim od kozje kože. Spekuliše se čak da je ovo bio veš posebno napravljen za žene, koji su one koristile za vreme menstrualnog ciklusa.

Pretpostavlja se da su žene, umesto današnjih higijenskih uložaka, koristile krpe, te da su ove kožne gaćice bile zgodne da ih drže čvrsto na mestu. Iako zvuči kao dobro rešenje, ne možete da se ne zapitate kakav je uticaj ovaj materijal imao na kožu žena u toploj mediteranskoj klimi, pogotovo u „onim danima“.

Rimske i grčke žene su imale sportski brushalter!

Jedna od zanimljivijih činjenica jeste i ona o komadu odeće koji se naziva strofijum. Najpribližniji opis ovog antičkog odevnog predmeta bio bi sportski brushalter. Tačnije, koristile su ga žene onda kada bi vežbale ili za vreme sportskih aktivnosti, odnosno atletskih takmičenja.

Ovo otkriće je značajno i sa društvenog aspekta, jer nam svedoči o tome da su se žene oduvek zanimale za sport, ali i za to da im bude udobno kada treniraju.

Egipćani su nosili čarape i donji veš

U istraživanju egiptologa dr Aleksandre Halman sa Instituta mediteranske i orijentalne kulture iz Čikaga, otkriveni su značajni podaci o donjem vešu starih Egipćana. Naime, osim čarapa, Egipćani su nosili donji veš, i to je bila tkanina podvezana u vidu trougla oko bokova. Kao Grcima i Rimljanima, i Egipćanima je laneno platno bilo omiljena i najprijatnija tkanina za ovu svrhu.

Na staroegipatskim crtežima možemo videti faraone obučene u kiltove. Ovaj komad odeće pravljen je na jednostavan način, obmotavanjem pravougaone tkanine oko kukova. Dužina kiltova je varirala, te su neki pokrivali samo genitalije, dok su neki išli do kolena, pa čak i člankova.

Kinezi su nosili ukrašen donji veš

Kada se pomene donji veš i Kina, sasvim je izvesno da će prva asocijacija danas biti neka od kineskih prodavnica i rafovi sa brushalterima i gaćicama. Međutim, drevni Kinezi su nosili donji veš pre više od 2.000 godina, a istoričari su otkrili i to da se stil veša menjao sa dinastijama koje su vladale.

Ono što je karakteristično za donji veš koje su nosile kineske žene jeste to što su mogle da ukrašavaju platno. Na izvestan način, ovo je ujedno bio i umetnički izraz tih žena. Donji veš su oslikavale različitim oranmentima, pejzažima i cvećem. Ti crteži su predstavljali prave simbole, te su za prizivanje sreće, na primer, crtale cvetove šljive.

Kineskinje su nosile i brushalter. Zapravo, to nije grudnjak kakav se danas nosi, već takozvani dudu. Ovaj komad odeće je dugo bio u upotrebi, a njegova glavna karakteristika je ta što je jednim svojim delom pokrivao stomak.

Šta se to razlikuje danas?

Ukoliko isključimo najbitniji faktor, a to je ekstremna udobnost koju danas dobijamo od donjeg veša, nije se mnogo toga promenilo u dugoj istoriji komada donjeg veša kao odevnih predmeta. Čovek je oduvek mislio na to kako da unapredi svoj komfor, pa se može reći da je vrhunac dostigao sa fabričkom proizvodnjom odeće.

Danas imamo taj luksuz da možemo da biramo veš od pamuka, čipke, u crnoj, beloj, šampanj boji, modernog ili retro stila. Sa druge strane, malo je verovatno da je neolitska žena ili stara Rimljanka mogla da ušeta u butik i izabere zavodljivi donji veš da očara svog muškarca. Ipak, iako je danas nezamislivo nositi intimni veš od životinjske kože, ne mogu se umanjiti napori i ideje antičkih naroda da osmisle najudobniji mogući donji veš za sebe.