Na strani definicija vremena probali smo da dotaknemo nekoliko kategorija u kojima ovaj entitet figuriše, a istakli smo da se u najvećem broju slučajeva vreme u nauci tretira kao parametar.

U ovom tekstu, probaćemo da odgovorimo na pitanje “Šta je to vreme?”, ali iz jednog istorijski posmatranog ugla.

Podsetimo se, da pojam vreme kao i pojam prostor spada u osnovne pojmove ne samo fizike nego i svih ostalih nauka, uključujući svakako i filosofiju. Kao i drugi najopštiji pojmovi i ovaj pojam ne definiše se uvek eksplicitno nego se pretpostavlja da se njegovo značenje podrazumeva, dakle implicitno.

U tom smislu je Ruđer Bošković je parafrazirao misao iz znamenitih ispovesti Svetog Aurelija Avgustina: “Ako me ne pitas šta je vreme, znam, ali ako me pitas, onda ne znam!” U nauci i filosofiji međutim, naročito u moderno doba postavljaju se sve strožiji zahtevi u pogledu određivanja značenja pojmova kojim operišemo, jer od toga zavisi uspešna naučna komunikacija.

Kad je reč o najopštijim pojmovima ili kategorijama treba naglasiti da se oni definišu potpunije tek u sklopu širokih misaonih konstrukcija koje se nazivaju teorije, putem kojih se razjašnjavaju pojave i procesi u određenoj oblasti ili nauci. Istorijski razvoj fizike i drugih nauka je zapravo razvoj pojmova i teorijskih konstrukcija putem kojih su predstavljeni ili objašnjavani razni fenomeni pa i realnost uopšte.

Pojam vreme ima mnoštvo istorijskih i savremenih značenja u nauci i filosofiji, kad se pomene termin vreme bez bližih naznaka nije jasno da li je reč o veličini u fizici, kalendarskom, geološkom, atmosferskom, istorijskom, psihološkom, radnom ili nekom drugom.

Izučavanje razvoja pojma vreme je zapravo uvek prilika da se upoznamo sa najvažnijim etapama u razvoju naučnih i filosofskih ideja jer su velike opšte teorije uvek donosile i promene u značenju osnovnih pojmova kao što su velike opšte teorije uvek donosile i promene u značenju osnovnih pojmova kao što su vreme, prostor, realnost, kretanje, energija i td.

Džerald Džejms Vitrou [1912 – 2000] je jedan od onih istaknutih savremenih naučnika koji su se ponajviše bavili izučavanjem geneze pojma vreme. Vitrou je predavao matematiku, fiziku, astrofiziku  i probleme njene primene u imperijalnom koledžu u Londonu, bavio se istraživanjima u oblasti teorije relativnosti i kosmologije (kosmologija je nauka o nastanku univerzuma, a kosmogonija je nauka o nastanku sunčevog sistema).

Napisao je tri knjige posvećene tom problemu: Prirodna filosofija vremena, Šta je vreme, Vreme kroz istoriju, koje su imale više izdanja, prevođene na druge jezike i imale određen uticaj. Dok je prva, naučno delo, druga [ranije prevedena kod nas] i treća, pristupačne su umnogome i onima koji započinju sa upoznavanjem tekovina nauke i filosofije. Treća knjiga, koja je povod za ove redove odlikuje se širim istorijskim i interdisciplinarnim prikazom razvoja pojma vreme. Ona je i neka vrsta rezimea svih pisčevih izučavanja problema vremena pa je utoliko i važnija kao izvor. U njenom prilogu je i bibliografija izabranih radova od oko tri stotine jedinica o problemu vremena u nauci i filosofiji.

Vitrou, u knjizi o kojoj je ovde reč, prati razvoj pojma vreme u raznim kulturama i civilizacijama od vremena kada započinje uobličavanje predstava o značenju vremena kao činioca. On se bavi predstavama o vremenu u drevnom Egiptu, gde je nadolaženje Nila bio jedan od najznažajnijih događaja prema kome su se usklađivale gotovo sve aktivnosti, predstavama o vremenu Sumera, Asiraca, Vavilona, u drevnom Iranu, antičkoj Grčkoj, drevnom Izraelu, doba srednjevekovlja u Evropi, islamskom svetu, u civilizaciji Maja dalekog istoka. Podrobnije je razmotren razvoj shvatanja vremena u klasičnoj i savremenoj fizici, pre svega Njutnova i Ajnštajnova shvatanja.

O problemu vremena nalazimo različite spekulacije još u najranijim periodima ljudske misli. Ali pošto vreme nije entitet/biće koji se neposredno opaža put do modernih naučnih ideja o vremenu kao parametru bio je veoma dug. Tek sistematska bavljenja potisnula su intuitivne predstave, ili odredbe koje su sugerisale dovoljnu jasnoću pojma vreme.

Sa Ajnštajnom se sve menja

U tom pogledu indikativne su čuvene Ajnštajnove reči: ” Zašto sam baš ja prvi primenio Lorencove transformacije i formulisao teoriju relativnosti?… A onda šaljivi i nadaleko popularan odgovor, koji svi srednjoškolci u četvrtom razredu fizike izučavaju: Normalno odrastao čovek uopšte sebi ne postavlja pitanje o problemu prostora i vremena. Odrastao čovek ima toliko problema, on je s tim pitanjima rasčistio još kao mali u detinjstvu. Ja sam se, kaže Ajnštajn, razvijao tako sporo da su prostor i vreme zaokupljali moje misli i dok sam već bio odrastao…”

Ovde ćemo spomenuti tu psihološku dimenziju vremena. Pojam vremena nastaje iz mogućnosti sećanja na protekle događaje, iz zapažanja trajanja izvesnih pojava i očekivanja onih koji mogu ili treba da uslede. Vitrou ukazuje i na strukture izraza u različitim jezicima koje pokazuju rađanje svesti o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.To se može pratiti ne samo u procesu filogenze [ istorijski proces razvoja od detinjstva do zrelosti]. Vreme kao činilac uočava se tek u sledu događaja, promena ili od jedne relativno ustaljene prirodne pojave do druge, kao što je izlazak i zalazak sunca, dan i noć, periodi vegetacije i td. Ljudi su još davno morali da prilagođavaju svoju delatnost prema vremenu, da planiraju, ukoliko su pretendovali na uspeh u delatnostima.

Tako se pojavila potreba da se vreme meri, da se sve preciznije određuju njegovi intervali. Ne samo potrebe za većim uspehom u obezbeđivanju uslova života nego i potreba da se odrede praznici, vreme molitvi i drugih kalendara kao i istoriju pravljenja časovnika od ere srednjovekovlja do danas, te je njegova knjiga, može se reći, i jedna značajna studija iz oblasti horologije [nauka o merenju vremena].

Linearni ili ciklični tok vremena?

U tim pokušajima da se izrade kalendari i časovnici tragalo se za onim procesima prirode ili dogadjajima koji su uzimani kao relativno konstantni ili na odredjen način ponovljivi i prema njima se utvrđivalo vreme. Bavljenje tim problemima otkrivali su se sve novi i novi vidici, zakonitosti prirode, što je dovodilo do napuštanja mnogih ranijih predstava. Velika otkrića potsticala su velike rasprave; drugi zakon termodinamike i nešto kasnije otkriće radioaktivnosti podstakli su iznova rasprave o linearnom i cikličnom toku vremena naročito kad je reč o istorijskim procesima i razjašnjenju smisla pojma istorijski progres.

Iz mnoštva često vrlo zanimljivih podataka koje nalazimo u ovoj knjizi vidi se kako je tekao proces ujednačavanja mera i merenje vremena sa razvojem trgovine i industrije i širenjem komunikacija koje su danas dovele do neslućenih mogućnosti.

Vreme, kao što je isticao jos Tit Lukrecije Car, stalno oblikuje i preoblikuje sve: prirodu, čoveka, društvo. Danas je vreme, može se reći jedan od dominirajućih činilaca u organizaciji ličnog i društvenog života ljudi. Ono je faktor koji je uslovio i određeno povezivanje raznih delova sveta, ranije umnogome izolovanih, delova koji su u prošlosti uglavnom tavorili u ” svom” vremenu bez većeg uticaja iz drugih delova sveta. Određeno razumevanje faktora vremena i odnos prema njemu obeležavaju na neki način razvoj savremene civilizacije koja je sve manje konglomerat nespojivih delova, pred perspektivom neke vrste jedinstvene zajednice, ali i pred različitim odnosima na tom putu, ukoliko se ne uspostavi racionalniji odnos prema prirodi [ opasnost od ekološke katastrofe] i brže ne reformišu društvene ustanove [opasnost od porasta socijalnih razlika u svetu i od mogućeg razaranja civilizacije uopšte usled ratova]. I ovde sve zavisi od razumevanja značaja faktora vremena: ukoliko pre shvatimo preteće opasnosti utoliko se povećavaju i šanse za opstanak ljudske vrste.

Povodom knjige Dž. Dž. Vitrou Vreme kroz istoriju, koju je preveo Branko Vučićević, a tekst uobličio: Radomir Đorđević.