Smrt – još uvek otvorena tema?

Puno je pitanja bez pravog odgovora kada se priča o smrti. Ono što se misli da je odgovor to su pretpostavke, legende i mišljenja naučnika, filozofa, psihijatra. Pokušava se definisati izraz “strah od smrti” jer se radi o temi nikad jasnoj, bez ličnog iskustva, koja užasava i obespokojava. Smrt je još uvek otvorena tema, ali pogledajmo šta su najveći poznavaoci ljudske duše rekli o njoj.

Da li je Epikur u pravu kad piše da

kad naiđe smrt, atomi duše gube svoju vezu sa telom i rasprše se”.

Da li je Kjerkegor u pravu zbog paradoksa u kom smatra da je čoveku data svest o užasu od smrti i raspadanja zato što je jedinstven, osoban, delimično božanstven i lep” te, sledstveno tome, mora da zna i za patnju (svest o propadanju). Slično ovom shvatanju i Kantova predstava o svetu odražava strukturu našeg “ja” koga formira naše uskustvo te prema tome život-smrt-svet rezultat su naših saznajnih moći.

Možda je Galilejev princip eppur si muove otvorio ljudima svest o prolasku vremena, o prirodnim zakonima; verovatno je i francuska revolucija ubrzala kretanje društvenih tokova u  razvoju ljudskog društva. Ali su sigurno filozofski sistemi i nauka krajem 18. veka doprineli kritičkom stavu i potiskivanju misli o smrti kroz pojam univerzalnog.

“Čovek i smrt”

U daljem tekstu predstavićemo vam izuzetnu knjigu, “Čovek i smrt”, Edgara Morena (Beograd, BIGZ, 1981). Neobičan primer kombinacije filozofske studije, istorijske i antropološke analize na temu smrti.

Kao uvod u ovu malu priču na sumornu temu, donosimo par citata iz knjige:

“Neprestano preustrojavanje i samostvaranje su kategorije koje se mogu primeniti na svekoliki biološki poredak, a utoliko pre na ljudski društveni poredak. Jedna ćelija neprestano sebe stvara uporedo sa izumiranjem ćelija od kojih se sastoji (a one, pak, stvaraju same sebe uporedo s izumiranjem ćelija od kojih se sastoje, itd.), prema tome, proces rastrojavanja/degeneracije uvek predstavlja sastavni deo procesa preustrojavanja/regeneracije.”

 „Čovek je jedina životinja koja stvara ono što je opšte i ono što je posebno, i koja, određujući svoju životnu sredinu određuje sebe samu; ali on je u isti mah suštinski neprilagođen prirodi pošto je izložen delovanju njenih određenja koja ga ugrožavaju i pošto im se suprostavlja, pošto nikada ne uspeva da uspostavi ravnoteži između sebe i sveta, i pošto je uvek u opreci s njim.“

Nepostojanje svesti smrti kod životinja možemo delimično opisati kao prilagođenosti smrti, tj. refleksno reagovanje kako bi se odstranila smrtna opasnost (zbog toga ljušture, oklopi, bodlje, otrov, čak i pretvaranje da su mrtvi kad ih napadne predator). Životinjska vrsta samu sebe štiti naogonom za očuvanjem života, u isto vreme obezbeđujući nastavak vrste.

Čitali smo o ponašanju životinja pred sopstvenu smrt, da su otkrivene gomile kostiju uginulih slonova, da su na to mesto otišle da bi umrli, ima mnogo sličnih primera. Još će se nauka baviti ovim složenim sistemom reakcija i ponašanja jedinke i celih vrsta životinja. Moren piše da je u njihovom svetu večit samo nagon za očuvanjem elementarnog života i očuvanje života ovde i sada.

Neprilagođenost, paradoks

Crni Krst - prevoz pokojnika
Izvor slike: Pogrebne usluge Venac

Čovekovu suštinsku neprilagođenost prema smrti otkrivaju tri činjenice (svest o smrti kao prekidu, pomisao na smrt izaziva duševni potres i verovanje u besmrtnost).

Jer kako drugačije objasniti da  čovek ponekad rizikuje svoj život (zbog ličnih razloga) ali se istovremeno i užasava od smrti?

Moren u delu “o paradoksima smrti i antropologiji smrti” daje nekoliko razloga zašto smo kao jedinke tako smušeni, zbunjeni i uplašeni; zašto kad smo (još od kad smo sišli s grane) dobili neslućene sposobnosti razumevanja prirode i upravljanje istorijskim dešavanjima.

Saznajem, dakle, razvijam svoju svest, sposoban sam da pronalazim, učim i da utičem na oblikovanje sveta u kom živim. Tu su čoveku itekako pomogli jezik simbola, slikovni jezik, ponajviše živa reč.

Njegov stav nije bez osnova kad piše:

kao što su nekad belutak i luk i strela zadovoljavale čovekove potrebe tako su isto magija, religija, umetnost i tehnika pomagale u njegovoj asimiliaciji. Saznavajući, čovek je postajao slobodniji, otvoreniji ka svetu, time i određeniji kao jedinka“.

Preobražaj ili najava novog života

U delu knjige O prvim shvatanjima smrti, Edgar Moren je detaljno analizirao verovanja drevnih plemena i naroda. U raznim varijantama, najčešće se spominje prisustvo dvojnika koji neko vreme obitava oko pokojnikovog leša i na kraju odlazi sa mrtvima iz pokojnikove porodice, da bi se naposletku pojavio u novorođenčetu koje će nositi njegovo ime.

“Pripadnici plemena Dajaki koji žive na Borneu, veruju da na dan sahrane umrlog saplemenika njegov dvojnik odlazi u čamcu prema svom kraljevstvu. Čamac strelovito promiče između raznih prepreka dok prisutni prate njegov put uz pokliče „Spasen je, stigao je u grad mrtvih!“

Dvojnik će u tom zlatnom gradu ostati sve dok se u njegovom plemenu ne smeni sedam naraštaja, u njemu će umirati i ponovo se rađati, a potom će se vratiti na zemlju, uvući u neku pečurku:…ako je pojede neka žena ona će se opet roditi u obliku deteta, ako je pojede neka životinja opet će se roditi kao životinja…(Robert Herc)“.

Verovanje da se pokojnik ponovo rađa rasprostranjeno je u Polineziji, kod Eskima, Indijanaca. „Kod Algonkina postoji običaj da se, čim čuju da je neki njihov saplemenik na samrti, žene koje žele da rode dete što brže sležu kraj njegovog uzglavlja kako bi njegova duša ušla u jednu od njih“. I kod Tibetanaca je isto verovanje u trenutku kada Dalaj Lama izdahne. Opisano prastaro verovanje o smrti možemo naći u beleškama brojnih antropologa i psihoanalitičara (spomenimo Žana Renoa, Fojerbaha, Karla Junga i dr.)

Dakle, u pradavna vremena ljudi su nekako sopstvenu smrt doživljavali kao preobražaj u kojoj je svaka smrt najava ili mogućnost novog života. Otuda prinošenje žrtve, magijski obredi i čudni načini sahranjivanja i spaljivanja tela pokonjika.

U delu posvećenom okultizmu izloženo je antropo-kosmogonijsko shvatanje sveta upriličeno u učenjima ezoteričnih društava i škȏla koje su mešavina elemenata hindu učenja, pitagorejskih principa, kabalističkih elemenata koji se otelovljuju u šamanima i divljim mesijama.

Shvatanje smrti kroz istoriju je zanimljiv deo knjige koji predstavlja put od Indije preko Egipta i Grčke prema Zapadu iz kog saznajemo na koji su način bramanistička skolastika, misticizam, bogovi i kultovi pomogli ljudima da dosegnu spasenje i besmrtnost duše i tela. Na kraju ovog dela knjige autor kaže da je Antička Grčka možda, uz kinesku civilizaciju, jedina u kojoj je filozofija uspela da se izdvoji od religije i kada se misao slobodno razvijala – pa i misao o shvatanju smrti. Atinjanin je usmeravao svoje zanimanje da ono što je fizičko i na ono što je metafizičko…Nikada čovek pre toga nije tako svesno težio, na višem planu, da učestvuje u isti mah u životu sveta kome pripada i samo sebe određuje. Stoga su u V veku naše ere u Atini bile zastupljene sve ideologije smrti.“

Spas posle smrti, verovanja

Što se tiče verovanja u spasenje posle smrti, razlike su postojale među epohama i među narodima sveta, ali jedno je zajedničko – bilo da to spasenje donosi životinja, boginja ili ljudsko biće – uvek se moramo boriti protiv smrti. U središtu verovanja u spasenje posle smrti nalazili su se inicijacija i žrtovanje. „Samo uverenje da je jedino najgroznije i najsvetije žrtvovanje u stanju da pobedi smrt pokazuje u kojoj je meri u civilizacijama u kojima se javilo verovanje u spasenje posle smrti, crno sunce smrti bilo rastočilo svest. Dovoljno je da pomislimo na grozno ubistvo Ozirisa.

Prisetimo se da je Ozirisa brat Set dva puta ubio, jednom ga je zatvorenog u sarkogafu bacio u reku, a drugi put je Ozirisovo telo rastrgao na četrnaest delova i razbacao širom Egipta.

Uporedo sa razvojem društva verovanje u spasenje posle smrti potisnula je vera u stara božanstva (u Sredozemlju) pa su filozofi helenističke epohe težili su da prirodu i čoveka objasne kroz kosmološke principe. Brojni mitski kultovi Ozirisa, Mitre, Adonisa pokušali su da „pomognu u spasenju“, a tek hrišćanstvo i Hrist koji „kao svetlost lebdi oko smrti“ unose novu neodređenu misteriju verovanja u spasenje kroz trojstvo Boga-stvoritelja, Boga-sina i Svetog duha (natprirodna sila).

Dolazimo do početka kraja i dve ključne rečenice, jedna je ona sv. AvgustinaČovek počinje da umire čim se rodi“, druga aforistična koju je, kažu, smislio Heraklit “Živeti od života, umirati od smrti”.

Leave a Comment

Your email address will not be published.

Molimo vas i ovo: *