Platon - Teorija ideja

Platon je Atinski filozof, Sokratov ucenik. Napisao je ukupno 36 dela, a medju njima najpostanija su: ,, Odbrana Sokratova “, ,, Gozba “, ,, Protagora “, ,, Država “.

Platonova teorija ideja jedna je od ključnih stavki njegove filozofije, u kojoj izlaže priču pećine i samog čoveka, u svojoj knjizi ,,Država“ , jednom od njegovih najznačajnijih dela.

Platon oko naime izjednačuje sa Suncem, i onom svetlošću koja obasjava tvorca, zato i Sunce suočava sa svojim uzrokom. Sunce je ono naviše dobro, kojeg je ovo stvorilo sličnim. Očima možemo videti vidljive stvari, ali sam uzrok svetlosti koja nam to dozvoljava nalazi se u Suncu. Stoga se Sunce kao najviša vrednost, izjednačava sa dobrom i apstrakcijom koja želi biti viđena. Pošto su različita viđenja u svetlosti i u mraku, mora biti očigledna činjenica da u mraku nisu osetljive kao na svetlosti u kojoj se nalazi sama moć gledanja. ,, Ono što je dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji Sunce naspram vida i vidljivih stvari”.

Um – misli Sunce – vidljive stvari

Platon je očigledno u uzroku video pokretač svega, kako sa unutrašnje tako i sa spoljašnje strane. Čovek spoznaje svet na dva načina, uma i vida, i uz pomoć vida on svoje misli lakše konstituiše. Ono što vidimo u spoljašnjosti, npr. predmete i određene stvari, koje nas okružuju svojim umom, spoznajemo njihovu svrhu i upotrebu u svakodnevnom životu. Čovek može imati pogrešno viđenje, a da se to ne odnosi na lošu konstituciju određenih predmeta, već na samu čovekovu sposobnost viđenja datih predmeta. Ako je duša usmerena ka istini ili pak težnji ka nekoj istini, onda um preuzima svoju otvorenu ulogu spoznaje, a ako je usmerena prema tamnim stvarima, prema onim koji nemaju svoju otvorenu i stalnu stvarnost u prirodi, onda je duša u zabludi nagađanja i postaje neosetljiva, tako da um u takvom stanju ne može ispravno da funkcioniše, i gotovo kao da ne postoji njegov deo u mračnoj spoznaji.

Ideja dobra pruža predmetima istinu i duši koja spoznaje, daje sposobnost saznavanja, ona je istovremeno i sam uzrok istine, koju um spoznaje. Ideja dobra je čak iznad istine i znanja.

,,Kao što smo onda sasvim pravilno rekli, da su svetlost i čulo vida doduše slični suncu, ali da ipak nisu samo Sunce, tako da i ovde imamo pravo, da obe te stvari, istinu i znanje, smatramo kao slične dobru, a ne bi bilo pravilno, kada bi smo jedno ili drugo smatrali za samo dobro, jer dobro treba ceniti iznad ovog”.

Lepota kao izvor znanja i istine obasjava ove dve istance, a da istovremeno ne gubi svoju ulogu moći koja je na višem nivou od samog znanja i istine. U samoj istini koja je otvorena ka spoznaji čovek vidi lepotu i značaj onih istanci koje su samo u dushi, od značaja tog viđenja, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stvari.
Sunce ne daje stvarima samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, dok ono samo ne pripada tim rođenim bićima. Lepota daje značaj znanju i istini, dok samoj lepoti čovek teško može dati određenu definiciju koja bi imala univerzalnu vrednost. Prisustvo dobra ne daje stvarima da budu saznate nego um.

Ideja dobra je nešto iznad znanja i istine, naime istina i znanje su slični dobru, ali se ne mogu poistovetiti sa samim dobrom, jer dobro je nešto izvan njih. Prisustvo dobra ima važnu ulogu u stvarima koje treba da budu saznate i iz njega proishodi svrha samih tih stvari.

Platon ističe dva posebna bivstvovanja:
• U rodu i regji umnog (noeton)
• U rodu i regiji vidljivog (horaton)

Vidljivi Umni
Rod vidljivih Rod umstvenog (noumenalnog)

– kopije – duša
– senke
– nestvarni likovi

• Živa bića
• Sve biljke
• Celina svih stvari
• Načinjenih ljudskom rukom

Istinu i neistinu Platon je očito razdvojio, kao samu sličnost između dve stvari. U jednom području umnog, duša istražuje polazeći od samog kraja prema početku. U drugom području duša napreduje iz svoje hipoteze, prema nehipotetičkom početku, ona tada istražuje oslanjajući se na ideje, po sebi i uzdiže se do njih. Kopije i senke u vodi su primer takvih viđenja i dalje se ne mogu videti oni oblici po sebi drugčije ostalim duhom. To je oblik onog područja umnog u kome duša istražujući ga, prisiljena da upotrebaljava hipoteze, dakle ona ne ide prema početku, ili onome što je prvo. Duša ne prevazilazi hipoteze, nego uzima kao kopije one stvari koje su I same kopirane od onoga što je ispod njih. Platon je rekao da je dijalektika nauka koja posmatra umom područje bića na dosta jasniji način od onog drugog, do kojeg se dopire takozvanim veštinama. Posmatranje se izvodi pomoću uma ili pomoću čula. Znači imamo područje bića koje se posmatra umom i do kojeg se dopire naukom, to je dijalektika.

Do područja bića do kog se dolazi takozvanim veštinama, polazi se od samh hipoteza kao početaka posmatranja, i znači izvodi se umom a ne čulima iako se ne može doći do samog početka, ali to je samo zato jer se polazi od hipoteza. Oni ne mogu shvatiti same stvari po sebi ali se one jedino mogu shvatiti na način ukoliko se pođe od onoga što je prvo.

Platon je zaključio da je razum ono što je između mnenja u uma. Imamo četiri područja, i svakome odgovara posebno stanje u duši.

• Umovanje, noesis – odgovara najvišem području
• Razumevanje, dianoia – odgovra onom drugom
• Vera, pistis, – trećem
• Slikovito predstavljanje ili nagađanje, eikasin – onom poslednjem

Platon je u svojoj priči o pećini objasnio jedan odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. U toj pećini žive ljudi od detinjstva sa okovima na vratu kao robovi, koji se ne mogu pomeriti, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu gledati sastrane. Oni su znači bespomoćni. Jedina svetlost u toj pećini dolazi od vatre, koja je daleko iza njihovih leđa. Između vatre i zarobljenih ljudi, vodi gore put, a pored njega je podignut zid kao ograda. Pored tog zida ljudi pronose razne sprave kao kipove, ljudi i drugih životinja od kamena, one iznad zida štrče, oni koji ih prenose u hodu ili razgovaraju ili ćute. Teško je da bi takvi ljudi videli nešto drugo, osim svojih senki i senki drugih ljudi, i to samo uz pomoć svetlosti vatre. Ne mogu da vide zbog svojih okova oko vrata. Čak mogu posmunjati u sam govor, prolaznika misleći da je to senka koja prolazi.

Oni će misliti da su senke predmeta realne stvari i da su to zapravo jedine stvari koje postoje u pećini. Kad bi neko od njih bio prinuđen da ustane i da pokrene vrat i da krene ka svetlosti, osetio bi bolove, i od same svetlosti, ne bi mogao da vidi one stvari čije je senke nekada gledao. Da li se može zamisiti samo njegovo reagovanje na to kada bi mu neko rekao da je do sada posmatrao samo senke a da nije video realne i istinite stvari, kako bi on uopšte na to reagovao? Ili kad bi mu neko pokazao pojedine predmete koji prolaze, i pitao ga za samo njihovo značenje, svakako da će biti u neprilici i misliće da ga neko dovodi u zabludu i da je ono što je ranije gledao istina, a da ovo sada i što jeste prava istina jeste zabluda. Ako bi bio primoran da pogleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči i naravno da bi se okrenuo ka onome što može gledati i opet verovao da je tama u pećini zaista prijatnija od onoga što mu se sada pokazuje. Možda bi u početku najlakše raspoznao senke, onda slike drugih ljudi i ostalih predmeta u vodi. Isto tako bi lakše video zvezde i tačku i samo nebo noću, nego Sunce i njegovu svetlost danju. Kada bi se setio stare situacije i pećine i drugova sa kojima je bio zarobljen i okovan radovao bi se svojoj promeni i novom životu, i svakako da će žaliti one koji su tamo. I ako bi se vratio na svom starom mestu, oči bi mu se opet ispunile mrakom. Takvom čoveku, oči u pećini još su zaslepljene, i još lutaju ovamo onamo, a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko, on bi opet imao onu istu želju da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, ali kod ljudi koji nijednom nisu napustili svoju pećinu, izazvao bi smeh, i naravno da bi mu rekli da je odlaskom gore pokvario oči, i da je njegov izlazak iz pećine pokvario njegov pogled na same stvari, i da zato nije vredan toga, da se izlazi van. Kad bi neko te ljude u pećini pokušao da oslobodi, i povede gore onda bi ga i ubili, svakako da bi pružali otpor, i da ne bi njihovo telo osetilo bol pri oslobađanju od okova, a oči na svetlost bi se kao što je gore rečeno navikle i gotovo bi bile zaslepljene istinom u koju ne bi verovale.

Dakle, možemo napraviti upoređenje između sveta u tamnici, a svetlost vatre u pećini u vidu neke snage Sunca. Imamo područje saznatljivog a ideja dobra je ono poslednje i tek je sa mukom možemo sagledati. Oni koji su došli do ideje dobra, ne žele da se bave ljudskim poslovima, a njihove duše neprestano teže da budu tamo gore. Ako bi neko pogled sa Božanskih stvari spustio na ljudsku bedu, ne bi bio u stanju da se snađe, svojim zbunjenim očima u tami, na koju se tek treba naviknuti, mora se ovde boriti pred sudom i oko samih senki, onih predmeta i naravno da bi bio u prepirci oko toga na koji način shvataju to ljudi koji nemaju jasno određene pravičnosti. Platon je u svemu tome uočio važnu činjenicu da oči otkazuju poslušnost, kada iz svetlosti zalazimo u mrak, znači zbog same promene, a drugi put kada iz mraka izlazimo na svetlost. U istoj poziciji nalazi se duša, kada nije u stanju da nešto sazna neće se tome smejati, nego će pomisliti da je ona zapravo iz nekog svetlijeg života, i da stoga još uvek se neće naviknuti na tamu, ili sa druge strane da je možda iz većeg neznanja došla na svetlost i da je na taj način zaslepljena većim bleskom.

Podražavanje

Postoji jedan jedinstveni oblik (eidos), za sve pojedinačne stvari, kojima dajemo jedno te isto ime. Imamo dakle mnogo kreveta i mnogo stolova. Ali postoje samo dve ideje (ideai), jedna za krevete drugi za stolove, kao i sve ono što je tome slično. Ideju ili taj oblik po sebi od koga zanatlija, ne polazi, ne pravi, niti bi ijedan zantlija tako nešto mogao napraviti. Imamo primer sa ogledalom, koje svuda nosimo, u njegovom odrazu videćemo stvari na nebu, zemlju, samog sebe i druge životinje, sprave i biljke. Takav umetnik je slikar, on u svojim radovima odslikava stvarnost. On stvara prividan krevet svojom slikom, za razliku od onog ko pravi krevet, on stvara oblik eidos, za koji upravo kažemo da je ono što krevet jeste. Ako ne pravi ono što jeste, onda on ne pravi biće ( to on), nego nešto što je tek nalik na biće ali ono I dalje samo po sebi nije biće. Imamo dakle tri kreveta:

• Jedan koji po prirodi jeste, delo Boga ili nekog drugog.
• Jedan koji je napravio stolar
• Jedan koji je napravio slikar

Slikar je podražavalac onoga što su oni stvorili. Tako je i tragičar kao i svi ostali podražavaoci, biće prema kralju i istini, na trećem mestu. Možda je važno odrediti kako sama slikarska umetnost postupa sa predmetima, da li ih ona podražava onakve kakvi oni zaista jesu i postoje, ili onakve kakvima se oni pojavljuju i izgledaju? Da li je ona podražavanje izgleda ili stvarnosti? Ona podražava izgled. Slikar dok crta određeni predmet, on ne mora da se razume u određenu veštinu ili svrhu predmeta. Ukoliko je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka prikazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude, i tako kod njih može stvoriti verovanje da je zaista stolar. Ako nam neko na primer ispriča kako je našao čoveka, koji razume svaki posao, kao i sve ono što pojedinci znaju, i kako na primer ne postoji ni jedna stvar koju on ne bi bolje razumeo, nego svaki drugi, onda možemo zaključiti kako je on prost čovek, i da je kojim slučajem naišao na nekog čudotvorca i podražavaoca koji ga je prevario, pa mu je zato što on sam nije mogao da razlikuje znanje od neznanja, i podražavanja ovaj svakako izgledao kao prava sveznalica.

Kako je već Platon uočio, stupnjevi ili nivoi saznanja razlikuju se prema predmetima saznanja. Ali on nije nikada nedvosmisleno razjasnio tačno značenje svojih ideja.

Stupnjevi spoznaje: Predmeti saznanja:
Znanost Ono umno
• Umno saznanje – Pranačela
• Razumsko saznanje – Matematika

Mnenje Predmeti mnenja

• Verovanje – Bića
• Nagađanje – Slike

Možemo uočiti razvitak ljudskog duha, od neznanja ka znanju, koji se dakle proteže preko dva glavna područja onog što nazivamo mnenje i područja znanosti, a ovo drugo područje možemo nazvati područjem znanja. Kao što se da primetiti Platon je izričito uspostavljao razliku između.

Iz svega ovog možemo zaključiti da je spoljašnja stvarnost, nestvaran otisak nevidljivog sveta, čovek zapravo ne vidi da su čulni predmeti nesavršena ostvarenja posebne vrste, čovek u takvom položaju ima samo verovanje. On je nešto poput čoveka koji spava, i koji misli da slike što ih u snu vidi jesu stvaran svet. Takav čovek je u položaju nagađanja, on ne poseduje pravo znanje, on je lišen pravog naučnog znanja.

Platon je ukazao na to da su umetnici trostruko udaljeni od istine. Postoji poseban oblik čoveka, za koji se može reći da je idealan oblik, idealan oblik čijem ostvarenju zapravo teže svi pojedini članovi vrste. Isto tako postoje pojedinačni ljudi koji su odrazi ili nesavršena ostvarenja spomenutih oblika po sebi. Na osnovu toga kada umetnik naslika čoveka, onda je naslikan čovek odraz odraza. Ili uzmimo primer toga, svako ko bi naslikanog čoveka smatrao za stvarnog čoveka ili nekog voštanog policajca na ulazu u muzej, smatrao za stvarnog policajca, bio bi u nekom stanju nagađanja. Dok bi svako čija je ideja čoveka ograničena na pojedinačne ljude koje sam video ili o kojima sam čitao, koji nemaju pravog razumevanja, same one vrste po sebi, bio bi u stanju verovanja. Isto tako tragičar podražava pravednog čoveka na pozornici, i dalje neznajući ništa o pravdi po sebi. Duša što istražuje preko odraza predhodnih odseka ona te odraze upotrebljava kao slike, polazeći od samih hipoteza i sledeći ih ne do prvog načela nego do nekog zaključka.

Geometričar smatra da su trougao i slične figure poznati i tako usvaja tu građu kao hipoteze na primer, zatim upotrebljavajući vidljive crteže dokazuje izvestan zaključak, a da svakako nije zainteresovan za sam crtež. Platon je zaključio da je razum ono što posreduje između mnenja i pravog uma. Uzmimo primer sa brojevima koje sabiramo i oni označavaju skupove pojedinačnih objekata, mada sami predstvaljaju objekte ne čula već uma. Imali smo onaj primer sa pećinom. Dakle, uspon uma od nižih odseka linije do viših, i to predstavlja saznajno napredovanje, Platon nije shvatio taj tok, kao neki neprekidan razvojan tok, već kao neki niz preobražaja. Zatvorenici u pećini predstavljaju simbolično većinu čovečanstva, to je ona većina ljudi koja ostaje na nivou nagađanja i koja opaža samo senke stvarnosti. Takvi ljudi shvataju svet sasvim iskrivljeno, njihovim vlastitim strastima i predrasudama, a to su itekako strasti i predrasude drugih ljudi koje im donose jezik i govorništvo.
Mnenje se bavi slikama, dok se znanost bavi pranačelima i arhetipovima. Ako neko na sam pojam pravde ima odgovore u vidu pojedinačnih primera, koji se ne kreću ka opštim idealima, kao pojedinačna delovanja nekog čoveka ili slučaj zakona, a da pri tom ne sluti da postoji načelo pravde, ili neko pravilo po sebi, onda se taj čovek nalazi u stanju mnenja, on vidi slike i otiske i zamenjuje ih za pranačela. U slučaju da se poima pravda po sebi i uzdiže se iznad slika, do same forme, dakle do ideje ili možemo reći do onog opšteg, kojim se svi pojedinačni primeri moraju prosuđivati, možemo reći da je takvo duhovno stanje, stanje pravog znanja, stanje znanosti. Predmeti najnižeg stupnja su slike i senke, a zatim i odblesci na vodi i na stvarima, koje imaju dakle sjajnu površinu. Može se reći da čovek senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama. Ako se vratimo na primeru pravde u slučaju Atinskog ustava ili nekog pojedinca.

Prema Platonovim rečima, predmeti najnižeg stupnja su prvenstveno slike i senke u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo. To je možda njegovo samo pojedinačno mišljenje o tome, ako već kazuje da senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama. Takvu Platonovu misao možemo proširiti i u drugom krugu, koji bi i obuhvatio i slike slika takoreći podražavanja iz druge ruke. Pravda jeste samo senka onoga što je inače neka bleda slika, naspram opšte forme pravde. Isto tako i samo duhovno stanje čoveka koji se vodi onom maksimom da se pravda sastoji iz atinskih zakona, ili pojedinačne pravednosti nekog čoveka.
Odsek verovanja, Predmeti u odseku verovanja jesu stvarni predmeti koji odgovaraju slikama u onom delu koji se naziva nagađanje u tim predmetima, takođe se nalaze sve stvari, živa bića i biljke, i sve stvari zapravo i sve ono koje je načinilo umeće. Čovek koji se nalazi u stanju verovanja jeste onaj koji samog konja shvata kao pojedinačnog stvorenog konja, on u stavri ne vidi da su pojedinačni konji nesavršeni ,,odrazi,, idealnog konja, a za njega možemo reći da je opšte vrste, u tome se vidi da on nije dospeo do pravog znanja o konju, već samo do mnenja.

Zato je i Platon pravio hijerarhiju među idejama

Znači nisu sve ideje istog ranga. Prema Platonu najviša ideja je ideja dobra, koja stoji na vrhu lestvice, i ona je cilj ka kome teži svako saznanje. Sama filozofija okreće ljude od materijalnog ka duhovnom svetu, taj svet Platon naziva (svetom ideja).

Saznanje se nalazi u sećanju, i tako se sam čovek seća ideja. Čovekova duša boravi u carstvu ideja, gde posmatra savršene oblike svega i svakako upoznaje sa idejama.

Platon smatra da rađanjem ljudska duša zaboravlja ideje, a dalji tok saznanja pristupa procesu sećanja ideja (anaminesis), sećanju već ranije stečenog znanja. Taj proces sećanja se odvija kroz dijalektiku, kroz koju kreće sam početak sećanja. Sam proces saznanja je ljubav, tako da postoji više stepena saznanja, a samim tim i više stepena ljubavi.

Prema Platonu najniži stepen ljubavi, a time i saznanja je pojedinačna telesna ljubav. Sličan je stepen ljubavi prema telu uopšte, iz ovakve vrste ljubavi se rađa i sama umetnost. Sledeći stepen ljubavi prema ljudskoj duši je tzv. Platonistička ljubav.

Iz ljubavi prema ljudskoj duši uopšte se rađa moral. Ipak najviši stepen je ljubav prema naukama, koje su između dva sveta, materijalnog i duhovnog sveta. Filozofija je najbliža istini, zato što ona ujedinjuje sve predhodne stadijume, i ona je najbliža ideji dobra. Platon je definisao ideje kao nepromenljive, objektivno postojeće entitete, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanjma o pojedinačnim predmetima mišljenja. One su modeli, prema kojima su stvorene stvari i daljim njihovim saznanjem se saznaje istovremeno i suština stvari. Sama priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do sveta ideja.

Same ideje su nevidljive i ne mogu se saznati čulima, nego su shvatljive samo umu. Kao što je rečeno ako bi robovi bili oslobođeni, i ako bi im bilo rečeno da pogledaju na stvarne oblike čije su senke gledali zaslepljenom svetlošću, bili bi u situaciji da smatraju da su senke stvarnije od istinskih stvari. Ako rob potpuno izađe iz pećine na Sunčevu svetlost on će svakako videti svet jasnijih Suncem, osvetljenih predmeta, koji su inteligibilne stvari, a na kraju svega toga uz sve to biće sposoban da gleda samo Sunce koje je i ideja dobra, kao najvišu ideju, uzrok je svemu što je ispravno i lepo. To je sve područje umnog saznanja. Platon je uporno isticao veliki značaj obrazovanja, kojim se ljudi postepeno dovode do toga da zapažaju večite i apsolutne istine i vrednosti, i tako se mogu spasiti iz sveta, senki, laži i predrasuda, ovaj oblik obrazovanja je značajan prvobitno za one koji treba da budu državnici. Poznavanje istinskog dobra, je uslov za istinski dobar život, isto tako i sam državnik mora poznavati istinsko dobro, za državu, doneće samo propast svom narodu. Postoje dva zahteva istinskog znanja. Istinito znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste.

Znanje mora zadovoljiti dva kriterijuma da bi uopšte bilo stvarno znanje

Dakle, samo znanje ne možemo svesti na čulno opažanje, jer se opažanje definiše kao samo pojavljivanje, a same pojave koje se tom prilikom pokazuju razlikuju se od pojedinca do pojedinca. Moje opažanje jeste istinito za mene, tako da na taj način saznanje kod određenog pojedinca za mene jeste pouzdano. Svaki pojedinac je najbolji sudija svog vlastitog opažanja.

Teorija ideja, Prema Platonu, idejno područje je jedino područje istine. Ideja ili forma, jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen nekim određenim pojmom. Uzmimo primer nekog umetničkog dela, koje možemo smatrati lepim, a neko drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi zbog toga što postoji jedan opšti kvalitet lepote, ne neki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi odnosno neka ideja lepote, u kojoj ima udela svaka konkretna i čulno opažajna stvar, koja se može smatrati lepom. Postoji dakle svet ideja, koji je bitak, a materijalni svet samo je jedan oblik pravog istinitog sveta ideja. Postoje dva nivoa, dela stvarnosti: 1. Materijalni 2. Idealni
Najviša ideja koja zapravo određuje taj plan je ideja dobra, i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje se nalaze sledeće ideje: istine, znanja, lepote, pravde, vrline. Ispod njih su ideje matematičkih oblika, a najniže su ideje o materijalnim stvarima.

Platonova teorija ideja jedna je od ključnih stavki njegove filozofije, u kojoj izlaže priču pećine i samog čoveka, u svojoj knjizi ,,Država“ , jednom od njegovih najznačajnijih dela.

Platon oko naime izjednačuje sa Suncem, i onom svetlošću koja obasjava tvorca, zato i Sunce suočava sa svojim uzrokom. Sunce je ono naviše dobro, kojeg je ovo stvorilo sličnim. Očima možemo videti vidljive stvari, ali sam uzrok svetlosti koja nam to dozvoljava nalazi se u Suncu. Stoga se Sunce kao najviša vrednost, izjednačava sa dobrom i apstrakcijom koja želi biti viđena. Pošto su različita viđenja u svetlosti i u mraku, mora biti očigledna činjenica da u mraku nisu osetljive kao na svetlosti u kojoj se nalazi sama moć gledanja. ,, Ono što je dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji Sunce naspram vida i vidljivih stvari”.

Platon je očigledno u uzroku video pokretač svega, kako sa unutrašnje tako i sa spoljašnje strane. Čovek spoznaje svet na dva načina, uma i vida, i uz pomoć vida on svoje misli lakše konstituiše. Ono što vidimo u spoljašnjosti, npr. predmete i određene stvari, koje nas okružuju svojim umom, spoznajemo njihovu svrhu i upotrebu u svakodnevnom životu. Čovek može imati pogrešno viđenje, a da se to ne odnosi na lošu konstituciju određenih predmeta, već na samu čovekovu sposobnost viđenja datih predmeta. Ako je duša usmerena ka istini ili pak težnji ka nekoj istini, onda um preuzima svoju otvorenu ulogu spoznaje, a ako je usmerena prema tamnim stvarima, prema onim koji nemaju svoju otvorenu i stalnu stvarnost u prirodi, onda je duša u zabludi nagađanja i postaje neosetljiva, tako da um u takvom stanju ne može ispravno da funkcioniše, i gotovo kao da ne postoji njegov deo u mračnoj spoznaji.

Ideja dobra pruža predmetima istinu i duši koja spoznaje, daje sposobnost saznavanja, ona je istovremeno i sam uzrok istine, koju um spoznaje. Ideja dobra je čak iznad istine i znanja. ,,Kao što smo onda sasvim pravilno rekli, da su svetlost i čulo vida doduše slični suncu, ali da ipak nisu samo Sunce, tako da i ovde imamo pravo, da obe te stvari, istinu i znanje, smatramo kao slične dobru, a ne bi bilo pravilno, kada bi smo jedno ili drugo smatrali za samo dobro, jer dobro treba ceniti iznad ovog”.

Lepota kao izvor znanja i istine obasjava ove dve istance, a da istovremeno ne gubi svoju ulogu moći koja je na višem nivou od samog znanja i istine. U samoj istini koja je otvorena ka spoznaji čovek vidi lepotu i značaj onih istanci koje su samo u dushi, od značaja tog viđenja, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih stvari.

Sunce ne daje stvarima samo moć da budu viđene, nego i moć da budu rođene, dok ono samo ne pripada tim rođenim bićima. Lepota daje značaj znanju i istini, dok samoj lepoti čovek teško može dati određenu definiciju koja bi imala univerzalnu vrednost. Prisustvo dobra ne daje stvarima da budu saznate nego um.

Platon ističe dva posebna bivstvovanja:

• U rodu i regji umnog (noeton)
• U rodu i regiji vidljivog (horaton)

Vidljivi Umni
Rod vidljivih Rod umstvenog (noumenalnog)

– kopije – duša
– senke
– nestvarni likovi

• Živa bića
• Sve biljke
• Celina svih stvari
• Načinjenih ljudskom rukom

Istinu i neistinu Platon je očito razdvojio, kao samu sličnost između dve stvari. U jednom području umnog, duša istražuje polazeći od samog kraja prema početku. U drugom području duša napreduje iz svoje hipoteze, prema nehipotetičkom početku, ona tada istražuje oslanjajući se na ideje, po sebi i uzdiže se do njih. Kopije i senke u vodi su primer takvih viđenja i dalje se ne mogu videti oni oblici po sebi drugčije ostalim duhom. To je oblik onog područja umnog u kome duša istražujući ga, prisiljena da upotrebaljava hipoteze, dakle ona ne ide prema početku, ili onome što je prvo. Duša ne prevazilazi hipoteze, nego uzima kao kopije one stvari koje su I same kopirane od onoga što je ispod njih. Platon je rekao da je dijalektika nauka koja posmatra umom područje bića na dosta jasniji način od onog drugog, do kojeg se dopire takozvanim veštinama. Posmatranje se izvodi pomoću uma ili pomoću čula. Znači imamo područje bića koje se posmatra umom i do kojeg se dopire naukom, to je dijalektika. Do područja bića do kog se dolazi takozvanim veštinama, polazi se od samh hipoteza kao početaka posmatranja, i znači izvodi se umom a ne čulima iako se ne može doći do samog početka, ali to je samo zato jer se polazi od hipoteza. Oni ne mogu shvatiti same stvari po sebi ali se one jedino mogu shvatiti na način ukoliko se pođe od onoga što je prvo.

Platon je zaključio da je razum ono što je između mnenja u uma. Imamo četiri područja, i svakome odgovara posebno stanje u duši.

• Umovanje, noesis – odgovara najvišem području
• Razumevanje, dianoia – odgovra onom drugom
• Vera, pistis, – trećem
• Slikovito predstavljanje ili nagađanje, eikasin – onom poslednjem

Platon je u svojoj priči o pećini objasnio jedan odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. U toj pećini žive ljudi od detinjstva sa okovima na vratu kao robovi, koji se ne mogu pomeriti, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu gledati sastrane. Oni su znači bespomoćni. Jedina svetlost u toj pećini dolazi od vatre, koja je daleko iza njihovih leđa. Između vatre i zarobljenih ljudi, vodi gore put, a pored njega je podignut zid kao ograda. Pored tog zida ljudi pronose razne sprave kao kipove, ljudi i drugih životinja od kamena, one iznad zida štrče, oni koji ih prenose u hodu ili razgovaraju ili ćute. Teško je da bi takvi ljudi videli nešto drugo, osim svojih senki i senki drugih ljudi, i to samo uz pomoć svetlosti vatre. Ne mogu da vide zbog svojih okova oko vrata. Čak mogu posmunjati u sam govor, prolaznika misleći da je to senka koja prolazi. Oni će misliti da su senke predmeta realne stvari i da su to zapravo jedine stvari koje postoje u pećini. Kad bi neko od njih bio prinuđen da ustane i da pokrene vrat i da krene ka svetlosti, osetio bi bolove, i od same svetlosti, ne bi mogao da vidi one stvari čije je senke nekada gledao. Da li se može zamisiti samo njegovo reagovanje na to kada bi mu neko rekao da je do sada posmatrao samo senke a da nije video realne i istinite stvari, kako bi on uopšte na to reagovao? Ili kad bi mu neko pokazao pojedine predmete koji prolaze, i pitao ga za samo njihovo značenje, svakako da će biti u neprilici i misliće da ga neko dovodi u zabludu i da je ono što je ranije gledao istina, a da ovo sada i što jeste prava istina jeste zabluda. Ako bi bio primoran da pogleda u samu svetlost, onda bi ga zabolele oči i naravno da bi se okrenuo ka onome što može gledati i opet verovao da je tama u pećini zaista prijatnija od onoga što mu se sada pokazuje. Možda bi u početku najlakše raspoznao senke, onda slike drugih ljudi i ostalih predmeta u vodi. Isto tako bi lakše video zvezde i tačku i samo nebo noću, nego Sunce i njegovu svetlost danju. Kada bi se setio stare situacije i pećine i drugova sa kojima je bio zarobljen i okovan radovao bi se svojoj promeni i novom životu, i svakako da će žaliti one koji su tamo. I ako bi se vratio na svom starom mestu, oči bi mu se opet ispunile mrakom. Takvom čoveku, oči u pećini još su zaslepljene, i još lutaju ovamo onamo, a ponovo privikavanje ne bi bilo kratko, on bi opet imao onu istu želju da se sa onim zatvorenicima takmiči u proceni onih senki, ali kod ljudi koji nijednom nisu napustili svoju pećinu, izazvao bi smeh, i naravno da bi mu rekli da je odlaskom gore pokvario oči, i da je njegov izlazak iz pećine pokvario njegov pogled na same stvari, i da zato nije vredan toga, da se izlazi van. Kad bi neko te ljude u pećini pokušao da oslobodi, i povede gore onda bi ga i ubili, svakako da bi pružali otpor, i da ne bi njihovo telo osetilo bol pri oslobađanju od okova, a oči na svetlost bi se kao što je gore rečeno navikle i gotovo bi bile zaslepljene istinom u koju ne bi verovale.

Podražavanje, Postoji jedan jedinstveni oblik (eidos), za sve pojedinačne stvari, kojima dajemo jedno te isto ime. Imamo dakle mnogo kreveta i mnogo stolova. Ali postoje samo dve ideje (ideai), jedna za krevete drugi za stolove, kao i sve ono što je tome slično. Ideju ili taj oblik po sebi od koga zanatlija, ne polazi, ne pravi, niti bi ijedan zantlija tako nešto mogao napraviti. Imamo primer sa ogledalom, koje svuda nosimo, u njegovom odrazu videćemo stvari na nebu, zemlju, samog sebe i druge životinje, sprave i biljke. Takav umetnik je slikar, on u svojim radovima odslikava stvarnost. On stvara prividan krevet svojom slikom, za razliku od onog ko pravi krevet, on stvara oblik eidos, za koji upravo kažemo da je ono što krevet jeste. Ako ne pravi ono što jeste, onda on ne pravi biće (to on), nego nešto što je tek nalik na biće ali ono I dalje samo po sebi nije biće. Imamo dakle tri kreveta:

• Jedan koji po prirodi jeste, delo Boga ili nekog drugog.
• Jedan koji je napravio stolar
• Jedan koji je napravio slikar

Slikar je podražavalac onoga što su oni stvorili. Tako je i tragičar kao i svi ostali podražavaoci, biće prema kralju i istini, na trećem mestu. Možda je važno odrediti kako sama slikarska umetnost postupa sa predmetima, da li ih ona podražava onakve kakvi oni zaista jesu i postoje, ili onakve kakvima se oni pojavljuju i izgledaju? Da li je ona podražavanje izgleda ili stvarnosti? Ona podražava izgled. Slikar dok crta određeni predmet, on ne mora da se razume u određenu veštinu ili svrhu predmeta. Ukoliko je slikar dobar, on će stolarevom slikom koju izdaleka prikazuje moći da prevari decu i nerazumne ljude, i tako kod njih može stvoriti verovanje da je zaista stolar. Ako nam neko na primer ispriča kako je našao čoveka, koji razume svaki posao, kao i sve ono što pojedinci znaju, i kako na primer ne postoji ni jedna stvar koju on ne bi bolje razumeo, nego svaki drugi, onda možemo zaključiti kako je on prost čovek, i da je kojim slučajem naišao na nekog čudotvorca i podražavaoca koji ga je prevario, pa mu je zato što on sam nije mogao da razlikuje znanje od neznanja, i podražavanja ovaj svakako izgledao kao prava sveznalica.

Kako je već Platon uočio, stupnjevi ili nivoi saznanja razlikuju se prema predmetima saznanja. Ali on nije nikada nedvosmisleno razjasnio tačno značenje svojih ideja.
Stupnjevi spoznaje: Predmeti saznanja:
Znanost Ono umno
• Umno saznanje – Pranačela
• Razumsko saznanje – Matematika

Mnenje Predmeti mnenja

• Verovanje – Bića
• Nagađanje – Slike

Iz svega ovog možemo zaključiti da je spoljašnja stvarnost, nestvaran otisak nevidljivog sveta, čovek zapravo ne vidi da su čulni predmeti nesavršena ostvarenja posebne vrste, čovek u takvom položaju ima samo verovanje. On je nešto poput čoveka koji spava, i koji misli da slike što ih u snu vidi jesu stvaran svet. Takav čovek je u položaju nagađanja, on ne poseduje pravo znanje, on je lišen pravog naučnog znanja. Platon je ukazao na to da su umetnici trostruko udaljeni od istine. Postoji poseban oblik čoveka, za koji se može reći da je idealan oblik, idealan oblik čijem ostvarenju zapravo teže svi pojedini članovi vrste. Isto tako postoje pojedinačni ljudi koji su odrazi ili nesavršena ostvarenja spomenutih oblika po sebi. Na osnovu toga kada umetnik naslika čoveka, onda je naslikan čovek odraz odraza. Ili uzmimo primer toga, svako ko bi naslikanog čoveka smatrao za stvarnog čoveka ili nekog voštanog policajca na ulazu u muzej, smatrao za stvarnog policajca, bio bi u nekom stanju nagađanja. Dok bi svako čija je ideja čoveka ograničena na pojedinačne ljude koje sam video ili o kojima sam čitao, koji nemaju pravog razumevanja, same one vrste po sebi, bio bi u stanju verovanja. Isto tako tragičar podražava pravednog čoveka na pozornici, i dalje neznajući ništa o pravdi po sebi. Duša što istražuje preko odraza predhodnih odseka ona te odraze upotrebljava kao slike, polazeći od samih hipoteza i sledeći ih ne do prvog načela nego do nekog zaključka.

>Mnenje se bavi slikama, dok se znanost bavi pranačelima i arhetipovima. Ako neko na sam pojam pravde ima odgovore u vidu pojedinačnih primera, koji se ne kreću ka opštim idealima, kao pojedinačna delovanja nekog čoveka ili slučaj zakona, a da pri tom ne sluti da postoji načelo pravde, ili neko pravilo po sebi, onda se taj čovek nalazi u stanju mnenja, on vidi slike i otiske i zamenjuje ih za pranačela.

U slučaju da se poima pravda po sebi i uzdiže se iznad slika, do same forme, dakle do ideje ili možemo reći do onog opšteg, kojim se svi pojedinačni primeri moraju prosuđivati, možemo reći da je takvo duhovno stanje, stanje pravog znanja, stanje znanosti. Predmeti najnižeg stupnja su slike i senke, a zatim i odblesci na vodi i na stvarima, koje imaju dakle sjajnu površinu. Može se reći da čovek senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama. Ako se vratimo na primeru pravde u slučaju Atinskog ustava ili nekog pojedinca. Prema Platonovim rečima, predmeti najnižeg stupnja su prvenstveno slike i senke u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo. To je možda njegovo samo pojedinačno mišljenje o tome, ako već kazuje da senke i odbleske u vodi pogrešno smatra praslikama. Takvu Platonovu misao možemo proširiti i u drugom krugu, koji bi i obuhvatio i slike slika takoreći podražavanja iz druge ruke. Pravda jeste samo senka onoga što je inače neka bleda slika, naspram opšte forme pravde. Isto tako i samo duhovno stanje čoveka koji se vodi onom maksimom da se pravda sastoji iz atinskih zakona, ili pojedinačne pravednosti nekog čoveka.

Odsek verovanja,

Predmeti u odseku verovanja jesu stvarni predmeti koji odgovaraju slikama u onom delu koji se naziva nagađanje u tim predmetima, takođe se nalaze sve stvari, živa bića i biljke, i sve stvari zapravo i sve ono koje je načinilo umeće. Čovek koji se nalazi u stanju verovanja jeste onaj koji samog konja shvata kao pojedinačnog stvorenog konja, on u stavri ne vidi da su pojedinačni konji nesavršeni ,,odrazi,, idealnog konja, a za njega možemo reći da je opšte vrste, u tome se vidi da on nije dospeo do pravog znanja o konju, već samo do mnenja.

Ideje su dakle uzrok svega što postoji, tj. arhe koji je duhovne prirode. Možemo reći da je materijalni svet samo senka ili kopija idealnog sveta. Npr. postoji ideja o lepoti, a pojedinačne lepe stvari su lepe po tome što učestvuju u ideji lepote kako je već Platon uočio da je pojedinačna lepota samo nesavršeni odraz neke idealne lepote koja je savršena. Prema Platonu da ne postoji neka ideja lepote, ne bi se moglo zaključiti da su neke stvari lepe. Ideje su znači merila vrednosti, kriterijumi po kojima merimo našu stvarnost. Zato je i Platon pravio hijerarhiju među idejama. Znači nisu sve ideje istog ranga. Prema Platonu najviša ideja je ideja dobra, koja stoji na vrhu lestvice, i ona je cilj ka kome teži svako saznanje. Sama filozofija okreće ljude od materijalnog ka duhovnom svetu, taj svet Platon naziva (svetom ideja). Saznanje se nalazi u sećanju, i tako se sam čovek seća ideja.

Čovekova duša boravi u carstvu ideja, gde posmatra savršene oblike svega i svakako upoznaje sa idejama. Platon smatra da rađanjem ljudska duša zaboravlja ideje a dalji tok saznanja pristupa procesu sećanja ideja (anaminesis), sećanju već ranije stečenog znanja. Taj proces sećanja se odvija kroz dijalektiku, kroz koju kreće sam početak sećanja. Sam proces saznanja je ljubav, tako da postoji više stepena saznanja, a samim tim i više stepena ljubavi. Prema Platonu najniži stepen ljubavi, a time i saznanja je pojedinačna telesna ljubav. Sličan je stepen ljubavi prema telu uopšte, iz ovakve vrste ljubavi se rađa i sama umetnost. Sledeći stepen ljubavi prema ljudskoj duši je tzv. Platonistička ljubav. Iz ljubavi prema ljudskoj duši uopšte se rađa moral. Ipak najviši stepen je ljubav prema naukama, koje su između dva sveta, materijalnog i duhovnog sveta.

Filozofija je najbliža istini, zato što ona ujedinjuje sve predhodne stadijume, i ona je najbliža ideji dobra. Platon je definisao ideje kao nepromenljive, objektivno postojeće entitete, u kojima su smešteni ispravni odgovori na pitanjma o pojedinačnim predmetima mišljenja. One su modeli, prema kojima su stvorene stvari i daljim njihovim saznanjem se saznaje istovremeno i suština stvari. Sama priča o izlasku iz pećine govori o mogućem usponu čoveka od sveta čulima opažljivih stvari do sveta ideja. Same ideje su nevidljive i ne mogu se saznati čulima, nego su shvatljive samo umu.

Kao što je rečeno ako bi robovi bili oslobođeni, i ako bi im bilo rečeno da pogledaju na stvarne oblike čije su senke gledali zaslepljenom svetlošću, bili bi u situaciji da smatraju da su senke stvarnije od istinskih stvari. Ako rob potpuno izađe iz pećine na Sunčevu svetlost on će svakako videti svet jasnijih Suncem, osvetljenih predmeta, koji su inteligibilne stvari, a na kraju svega toga uz sve to biće sposoban da gleda samo Sunce koje je i ideja dobra, kao najvišu ideju, uzrok je svemu što je ispravno i lepo. To je sve područje umnog saznanja.

Platon je uporno isticao veliki značaj obrazovanja, kojim se ljudi postepeno dovode do toga da zapažaju večite i apsolutne istine i vrednosti, i tako se mogu spasiti iz sveta, senki, laži i predrasuda, ovaj oblik obrazovanja je značajan prvobitno za one koji treba da budu državnici. Poznavanje istinskog dobra, je uslov za istinski dobar život, isto tako i sam državnik mora poznavati istinsko dobro, za državu, doneće samo propast svom narodu.

Postoje dva zahteva istinskog znanja. Istinito znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Znanje mora zadovoljiti dva kriterijuma da bi uopšte bilo stvarno znanje. Dakle, samo znanje ne možemo svesti na čulno opažanje, jer se opažanje definiše kao samo pojavljivanje, a same pojave koje se tom prilikom pokazuju razlikuju se od pojedinca do pojedinca. Moje opažanje jeste istinito za mene, tako da na taj način saznanje kod određenog pojedinca za mene jeste pouzdano. Svaki pojedinac je najbolji sudija svog vlastitog opažanja.

Postoje dva nivoa, dela stvarnosti: 1. Materijalni 2. Idealni

Najviša ideja koja zapravo određuje taj plan je ideja dobra, i ona obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje se nalaze sledeće ideje: istine, znanja, lepote, pravde, vrline. Ispod njih su ideje matematičkih oblika, a najniže su ideje o materijalnim stvarima.

Nakon ovog teksta dobivena je inspiracija za:
– http://www.seoexpert.rs/kurs-seo-optimizacije.php i
– http://www.tt-group.net/video/maja-petrovic-vitki-gurman/

Tačno vreme