Najstariji prozori i prozorska stakla

Prozori i prozorska stakla danas su sastavni deo standardne kućne stolarije i gotovo je nemoguće zamisliti dom bez prozora. Međutim, nije uvek bilo tako.

Iako istorija stakla seže daleko u istoriju civilizacije, prozori kakve danas znamo pojavili su se relativno kasno. Štaviše, i onda kada su se pojavili, bili su rezervisani isključivo za više slojeve društva, sve dok razvojem tehnologije nisu postali dostupni širokim masama.

O staklu za prozore

Iako je staklo svuda oko nas, i koristi se za najrazličitije stvari, od prozora, flaša, čaša, lustera do vaza, koliko zapravo znate o staklu?

Ono što bi svakako trebalo znati je da je osnovni sastojak stakla silicijum dioksid koji se u različitim tipovima stakla može naći u različitim razmerama. Danas prepoznajemo četiri osnovna tipa stakla, i to:

  • obično staklo
  • kristalno staklo
  • vatrostalno staklo i
  • kvarcno staklo.

Za izradu prozorskih stakala koristi se obično staklo koje se još naziva i sodno-krečno staklo, zbog svog sastava. Smatra se da su prva prozorska okna takozvanog duvanog stakla u obliku kakav danas poznajemo proizvedena u XVII veku i to u Londonu. Prvobitno su bila namenjena kočijama gde su korišćena za male prozore.

Kratka istorija prozorskog stakla

Staklo kao materijal pojavilo se rano u ljudskoj istoriji. Premda se smatra da se njegov nastanak vezuje za Mesopotamiju, postoje nagoveštaji da su prvi predmeti od stakla potekli iz drevnog Egipta.

No, kad su prozori i prozorska stakla u pitanju, istorija je morala da sačeka Rimsko carstvo kako bi civilizacija došla do ovog otkrića. Staklo se koristilo i za ukrasne kućne predmete, ali i za prozore i mozaike od kojih su se prozorska stakla uglavnom sastojala. Prozori su uglavnom imali obojena stakla pre svega zbog toga što su Rimljani, oslanjajući se na grčke tehnike obrade, razvili tehniku pravljenja obojenog stakla.

Ipak, takvo prozorsko staklo nije bilo ni nalik današnjem. Pre svega, bilo je isuviše debelo da bi valjano propuštalo svetlost, a s obzirom na tehniku proizvodnje, nije bilo ni izbliza finog kvaliteta kao danas. Staklena ploča bila je postavljena u drveni ram, i bila je gotovo neprozirna za ljudsko oko.

Tek će kasnije, kada su Rimljani razvili tehniku duvanja stakla, prozori i njihova stakla postati prozirni i uglačani. Ovakav napredak vezuje se za treći vek, da bi se već od sedmog veka staklo koristilo daleko više, o čemu iz ovog perioda svedoči veliki broj artefakata.

Smatra se da ovakav skok popularnosti prozori i prozorska stakla duguju širenju hrišćanstva, te velikom broju crkava i manastira koji su imali prozore. Najstarije vitražno staklo koje je sačuvano do danas nalazi se u Augsburškoj katedrali. Smatra se da je to staklo, koje nazivaju Prorokovim prozorima, nastalo oko 1065. godine.

Sa padom Rima, desio se i pad u napretku tehnologije, pa je tako i razvoj prozora i stakla doživeo stagnaciju. Premda su crkve i dalje koristile vitraž, obična domaćinstva nisu mogla da priušte staklo, te su prozori bili retka pojava.

Čak i onda kada bi kuća imala prozor, on bi bilo samo mali otvor u zidu koji se zatvarao drvenim kapcima. U nekim slučajevima, ljudi su koristili životinjsku kožu, koja bi bila odrana i nauljena kako bi propuštala nešto svetlosti, a opet zadržavala toplotu u kući.

Srednji vek će zabeležiti ponovni uspon stakla za prozore, i to od XIV veka. U Francuskoj nastaje nova metoda pravljenja takozvanog krunskog stakla, koje i dalje nije bilo dovoljno bistro i glatko, ali je propuštalo daleko više svetlosti. Ovo staklo dobijalo se tako što su se mehurići stakla ravnali u male krugove duž prozorske ploče. Još jedna prednost ovog stakla bila je ta što nije sadržalo olovo i gvožđe.

Već do XVI veka prozorska stakla bila su široko rasprostranjena za tadašnje standarde, iako su i dalje smatrana luksuzom. Čak su i bogate porodice imale svega po jedan prozor i to u najbitnijim prostorijama. Postoje čak i priče da su, kako bi sačuvali ovu svoju vrednu imovinu, pripadnici viših slojeva naređivali da se staklo sa prozora skine i odloži negde na sigurno onda kada oni odu na put.

Prozori i prozorska stakla u novom dobu

Osim što im je rasla upotreba, prozorska stakla počela su tokom godina i da dobijaju razne oblike. Tako su sredinom XVIII veka izmišljeni takozvani olovni prozori, koji su imali olovne ramove i rešetke. Najčešće su se, ipak, koristili prozori koji su imali krila čiji su ramovi mahom bili drveni.

Francuzi su prednjačili u proizvodnji stakla, pa tako ne čudi da su baš oni došli do otkrića daleko tanjeg, prozirnijeg i bistrijeg prozorskog stakla. Nakon toga kreće neverovatan razvoj i upotreba stakla o čemu svedoče i građevine poput čuvenog Versajskog dvorca nadomak Pariza ili Kristalne palate u Londonu.

Sa razvojem industrije, razvila se i proizvodnja stakla i to naročito nakon što je osmišljena nova, daleko jeftinija metoda dobilanja natrijum karbonata, koji je jedna od važnijih sirovina od kojih staklo nastaje. Nakon ovog pronalaska u kasnom XVIII veku, proizvodnja prozorskog stakla postala je masovna.

Kako je arhitektura napredovala, a čelik postajao bitna komponenta u građevinarstvu, zidovi su postajali lakši i nisu nosili sav teret zgrada. To je otvorilo mogućnost da prostorije imaju više prozora, a kasnije i mogućnost da oni budu sve veći i sa manjim, te lakšim ramovima. Štaviše, ovakav napredak doprineo je i nastanku novog sistema u arhitekturi u kome su čitavi zidovi napravljeni od stakla, na čemu se zasniva dobar deo moderne i savremene arhitekture, naročito u metropolama.

Naravno, nema lepšeg izazova kad kroz lep prozor gledate Tačno vreme.

Leave a Comment

Your email address will not be published.

Molimo vas i ovo: *