U članku vreme u astrofizici govorili smo o veoma brzim procesima u univerzumu, kada je vreme reda veličine plankovog vremena.
Sada idemo u onu drugu krajnost i prikazaćemo šta se dešava sa našim kosmosom, kada za parametar vremena stavimo reda veličine 3 milijarde godina.
U ovoj etapi evolucije Univerzuma formirane su prve galaksije. Nastale su iz oblaka vodonika i helijuma čija je masa bila oko sto milijardi puta veća od mase našeg Sunca. Ovi oblaci, kojih ima i danas, vidjeni pomoću Nasinog satelita COBE, pod dejstvom gravitacione sile su se raspršili u stotine milijardi malih oblaka sa masom od jedne desetine do sto masa Sunca. Njihova gustina i temperatura se, usled dejstva gravitacione sile koja je rasla i kojoj nije imalo šta da se suprotstavi, povećavala, a oblik im je postajao sferni.
Temperatura je, u njihovom centru, dostizala vrednost reda 10 na 7K.
Atomi vodonika i helijuma su se sudarali pri čemu su se oslobađali elektroni i dobijala jezgra vodonika i helijuma. Univerzum u ovoj fazi nema slobodnih neutrona. U fuzionim reakcijama se oslobadjala velika količina energije u formi zračenja pa su oblaci u kojima se to dešavalo intenzivnije počeli da svetle. Rođene su prve zvezde!
Tek u njima su bili stvoreni uslovi da se iz lakih elemenata procesom fuzije dobijaju sve teži i teži hemijski elementi. Proces nastanka hemijskih elemenata, koji čine naš Sunčev sistem, objašnjen je, ali o njemu će biti reči nešto kasnije.
Zaključak kojim možemo završiti ovaj člnak je da je celokupna supstancija našeg tela bila nekada u unutrašnjosti neke zvezde, tj. da sunčev sistem ne spada u najstarije zvezde, a koliko je star videćemo u naradnoj priči.