Potreba za kalendarom se javila rano u istoriji čovečanstva, i uvek je bila u vezi sa pojavama na nebu i verovanjima ljudi tog doba. Sve stare civilizacije imale su svoje kalendare. Ono što je zajedničko za sve njih je što su urađeni na osnovu astronomskih izračunavanja, tj. na osnovu ponašanja čoveku vidljivih nebeskih tela: Sunca (odatle dan i godina) i Meseca (odakle potiču nedelja, tj. sedmica i mesec).

Prvi, lunarni kalendar

Kako je pojava mesečevih mena oduvek bila strašno bitna, prvi kalendar koji su ljudi napravili je bio Lunarni, nedelja je počinjala pojavom Novog Meseca, druga nedelja u fazi prve četvrti, treća sa fazom punog Meseca, a četvrta sa poslednjom četvrti. Period od 29, 5 dana potreban je za ove četiri faze Meseca pa je dužina meseca kog gotovo svih drevnih naroda bila 29 i 30 dana.

Otkuda baš 12 meseci i tih 30 dana? Od Vavilonaca koji su živeli 1900. godine p. n. e.

Ciklično ponavljanje godišnjih doba čovek je odavno uočio pa tako došao do vremenskog intervala – godine. Vavilonci su utvrdili da ona ima oko 360 dana, a njihovi astronomi i matematičari su koristili broj 12 kao osnovni broj za sva računanja (kao mi danas broj 10). I danas neki narodi računaju na tuce – 12 komada nečega. A broj 12 bio im je pogodan jer je: deljiv sa 1, 2, 3, 4, 6, odredili su 12 sazvežđa, godina ima 12×30 meseci=360 dana, podelili su dan i noć na 12 delova. Kasnije su kao osnovni broj koristili broj 60 pa se od njih provlači ta podela sata na 60 minuta i minute na 60 sekundi.

Calendae

Početak pojave Novog Meseca na nebu kod Starih Grka najavljivao je sveštenik rečju: “Kaleo” (ili “Caleo“), u značenju vesti, objave, pa je tako i nastala reč “Kalendar“. Mada, postoje i objašnjenja da je reč “kalendar” izvedena od latinske reči “calendae” – prvi dan u mesecu kada se plaćao porez u starom Rimu.  Kalendar je način kombinovanja broja dana u mesecu i broja meseci u godini tako da određene pojave u prirodi padaju stalno u iste kalendarske dane.

Drevni pokušaji pravljenja kalendara su varirali. Na primer, osnova judejskog kalendara je mesec. Judejci su znali da mesec traje oko 29, 5 dana i odredili  da meseci imaju ili 29 ili 30 dana. Glavni praznici u narodu su bili poljoprivredni – vreme setve, žetve, berbe grožđa, maslina, pa su se oni (po njihovoj računici) pomerali za 11 dana gore ili dole, i u tu svrhu izmislili i trinaesti mesec koji se ponekad dodavao da bi popravio grešku što isti meseci padaju u različito klimatsko doba. Ovakav judejski kalendar je bio primitivan i nenaučan. Egipatski je bio bolji. Zato krenimo od prvih proračuna i reformi kalendara, od kalendara Starih Egipćana i Rimljana:

Kalendar Starog Egipta

Najpribližniji podatak o broju dana za koji Zemlja okrene krug oko Sunca dali su 238 godine p. n. e. egipatski sveštenici. Naime, posmatrali su ponašanje reke Nil – kako je on jednom godišnje plavio polja, morali su unapred predvideti trenutak poplave. Na osnovu hiljadugodišnjeg posmatranja i zapisivanja klimatskih pojava, stvorili su niz pravila, ali jedna stvar se ponavljala: poplave se javljaju kada se na istočnom nebu prvi put pojavi zvezda Sirijus (oni su je zvali Sotis). To je bilo svake godine na leto, polovinom jula. Naravno, do ovoga je dolazilo kad na najvećim planinama dođe do velikih vrućina i topljenja snega pa je nivo Nila rastao.

Ali, i bez znanja ove činjenice sveštenici su utvrdili: godina ima skoro 365 dana, a svake četvrte godine datum izlaska Sirijusa se pomera za jedan dan. Uvode se prestupne godine od po 366 dana. Ovaj egipatski kalendar je 300 godina kasnije bio osnova aleksandrijskom astronomu Sosigenu da napravi rimski kalendar (julijanski kalendar).

Kalendar Starih Rimljana

potiče iz 8. veka p. n. e. To je bio lunarni kalendar u kome su meseci naizmenično imali 30 i 31 dan, a godina 10 meseci. Meseci su imali ove nazive:

1. prvi mesec je bio Martius – u čast boga rata Marsa,
2. drugi mesec Aprilius ili Aprilis od latinske reči “aperire”- otvarati; u ovom mesecu se živi svet budi iz zimskog sna, na drveću se otvaraju pupoljci i počinje proleće,
3. treći mesec Maius po Maji (Maia), ona je bila ćerka Atlasa i majka boga Hermesa (kasnije Merkur)
4. četvrti mesec Junius u čast boginje Junone,
5. peti mesec Quintilis na latinskom jeziku znači peti,
6. šesti mesec Sextilis na latinskom jeziku znači šesti,
7. sedmi mesec September na latinskom jeziku znači sedmi,
8. osmi mesec October ili Octolis, na latinskom osmi,
9. deveti mesec November ili Novelist na latinskom jeziku znači deveti,
10. deseti mesec December ili Decembris, na latinskom deseti.

U 7. veku p. n. e. car Numa Pompilije sproveo je reformu ovog kalendara:

– dodao je dva meseca – jedanaesti Januarius u čast boga vremena Janusa i dvanaesti mesec Februarius posvećen bogu podzemnog sveta Februusu

– promenio je broj dana u mesecima, naizmenično po 31 i 29 dana, a februaru 28 dana. Što se tiče Mesečevih mena, bio je tačan – svaki mesec je počinjao pojavom Novog Meseca na zapadnom nebu, ali razlika od Sunčeve godine je bila 11 dana. Da bi otklonili ovu raziku, Rimljani su svake druge godine između 23. i 24. februara umetali dodatni mesec – Marcedonius sa 22 i 23 dana.

Česte intervencije izmene i dopune kalendara išle su na ruku sveštenstvu koje je menjalo kalendar da bi ugodili političkim i finansijskim krugovima moćne vlastele. Ali je nastala velika zbrka i haos u računanju vremena.

Volter je govorio

“Rimske vojskovođe su često pobeđivale na bojnom polju, ali nikada nisu znale tačno kada se to desilo”.

Julijanski kalendar

Aleksandrijski astronom Sosigen je za Julija Cezara 45. godine p. n. e. napravio novi kalendar. Za osnovu je uzeo godinu od 365, 25 dana, godinu podelio na 12 meseci sa naizmenično 30 i 31 dan. Februar je imao 28 dana. A svake četvrte godine dodeljivan je po jedan dan. Marcedonius je izbačen iz upotrebe. Za početak nove godine uzet je 1. januar 45. godine p. n. e. Da bi se postiglo usklađenje sa starim kalendarom, 46. godina je imala 455 dana te je ona zbog svoje dužine nazvana “konfuzna godina”. To je i najduža godina u istoriji kalendara.

Na predlog Marka Antonija, 44. godine p. n.e. peti mesec je dobio ime Julius u čast Julija Cezara, a početkom naše ere, 8. godine odavanjem počasti Oktavijanu Avgustu rimski senat je dodelio šestom mesecu ime Augustus  i dodelio mu 31 dana isto kao i julu (da se ne pomisli da je Cezar bio veći vojskovođa od Oktavijana). Ovaj jedan dan je uzet od februara koji je ostao sa 28 dana. Julijanski kalendar je u ovom obliku ostao samo još kod pravoslavne crkve. Dužina godine po julijanskom kalendaru iznosi 365 dana i 6 sati, a kako je dužina prave, tropske godine 365 dana, 5 dana, 48 minuta i 46 sekundi, postoji razlika od 11 minuta i14 sekundi.

Vekovi su prolazili, Rimskog Carstva više nije bilo, Vizantija se mnogo kasnije raspala na manje države, nestala je i rimska religija (politeizam) koja ustupa mesto hrišćanstvu koja za vreme cara Konstantina 312. godine postaje državna religija. Crkva se obračunala sa ostacima egipatske, rimske i drugih religija i spaljivala sva naučna, filozofska i druga dela Aristarha, Pitagore, Ptolomeja, ali ipak: 325. godine na saboru u Nikeji kao zvaničan crkveni kalendar usvojen je julijanski kalendar sa svim njegovim latinskim nazivima i imenima rimskih bogova.

Gregorijanski kalendar

Više od 11 vekova koliko je julijanski kalendar bio u upotrebi napredovala je astronomija pa se saznalo da sunčana godina ne traje 365, 25 dana (365 dana i 6 časova) već da je za oko 11 minuta kraća. Za hrišćansku crkvu bilo je jako važno da ima tačan kalendar kako bi se mogli pratiti kad padaju važni crkveni praznici, posebno Uskrs. Dan Uskrsa se određivao tako što se za praznik uzimala prva nedelja posle Prvog Punog Meseca, posle prolećne ravnodnevnice, oko 21. marta. Kako je razlika julijanskog kalendara od prave tropske godine bila mala (za 11 minuta i 14 sekundi razlike) za 120 godina se nakupi razlika od skoro jednog dana. Vekovi su prolazili, a razlika se povećala pa je u 16. veku iznosila celih 10 dana! Zbog toga je prolećna ravnodnevica umesto 21. počinjala 11. marta, a onda se komplikuje i određivanje crkvenih praznika.

Nauka je upozoravala crkvene starešine, trebalo je poništiti razliku između prave i kalendarske godine pa je tadašnji papa Grgur XIII izvršio reformu julijanskog kalendara; stručna komisija Univerziteta u Bolonji prihvatila je projekat kalendara koji je napravio italijanski matematičar Luiđi Lilio. Papa je odobrio ovaj kalendar 24. februara 1582. i on je stupio na snagu 4. oktobra iste godine, pod nazivom Gregorijanski kalendar. Da bi se razlika od 10 godina izjednačila, iza četvrtka 4. oktobra 1582. došao je petak, 15. oktobar. 1582. Da bi se sprečilo razilaženje kalendarske i prave godine, odlučeno je da od godina kojima se završavaju vekovi (1600,1700,1800…) bude prestupna tek godina u svakom četvrtom veku (na primer 1600, 2000, 2400…) Prestupna je svaka četvrta godina osim godine kojom se završavaju vekovi, a čije prve cifre nisu deljive sa 4 (1700, 1900…).

Kod ovako definisanog kalendara dužina godine iznosi 365, 2425 dana pa je njegova tačnost 3280 godina. Greška od jednog dana doći će 4862. godine!

Odmah po proglašenju papinog dekreta, novi kalendar usvajaju sve katoličke države tog doba, kasnije i ceo svet. Pruska ga usvaja 22. avgusta 1610, Velika Britanija 2. septembra 1752. Srbija 18. januara 1919, Turska 18. decembra 1925, a Egipat 17. septembra 1928. godine.

Bilo je kasnije pokušaja i rasprava na međunarodnim skupovima Ujedinjenih nacija i Lige naroda da se isprave neki nedostaci gregorijanskog kalendara (nejedanki brojevi nedelja u tromesečjima i polugodištima i pomeranja nedeljnih dana iz godine u drugu za jedan dan, pa se neki periodični događaji ne poklapaju) ali ta reforma nikad nije realizovana.

Za sve dalje podatke i informacije o kalendaru i merenju vremena od srca preporučujem sjajnu knjigu  “Kalendar i merenje vremena” Jaroslava Francisty-ja i naučni tekst “O pitanju kalendara i njegovoj istoriji” Jovana Kečkića iz kojih sam i saznala ove podatke koje sam podelila u tekstu.

Valentina Branković