Патријарх Пајсије – мудрост Божанског погледа

Поводом канонизације патријарха Пајсија и његовог прибрајања Реду Светих приложићемо једно поглавље из књиге Светосавски огледи из догматичке философије аутора Мандића Давора. Поглавље је посвећено баш патријарху Пајсију Јањевцу и Књигољупцу.

PajsijeПатријарх Пајсије (1542 – 1647/49). Рођен у месту Јањеву на Косову и Метохији. Патријарх постаје 1614. године. По месту добија и надимак: Јањевац. Потиче из свештеничке породице која је у Јањеву, са осталим народом, основала школу коју Пајсеј похађа све до одласка у Грачаницу и стицања одређеног вишег образовања. Духовно уздизање и поучавање патријарха Пајсија преузима његов претходник, тадашњи патријарх Јован Кантул.

Много се прича о политичком и дипломатском ангажману патријарха Пајсија, а слаб је нагласак на његов духовни рад. Ипак, и у нас је увек неко од изузетних појединаца обраћао пажњу и на то, али је метеж савремености и неке нове невоље, заглушивао звук и поруку прошлости.

Патријарх Пајсије је мост, златни мост између наше средњевековне прошлости и наше нововековне садашњости, па све до Будућег Века. Он је онај јеванђелски Христов мудри књижевник који из своје ризнице износи старо и ново. Мудри књижевник, како то звучи божански тачно када се односи на нашу духовност и културно стваралаштво: мудрост – књижевност – богословност – научност; књижевно – философско – теолошко – научна сједињеност. То је духовни лик и самог Пајсија Јањевца. О овом последњем духовном облику научности самога патријарха Пајсија изјаснио се и професор Никола Радојчић у свом тексту Народна традиција у делу Пајсија Јањевца: ”Патријарх Пајсије истиче, на особит начин, своје научно занимање за порекло и прошлост Срба, што се још не би морало сматрати новином, но начин задовољења радозналости сасвим је нов.”

”Из српске средњевековне историјографије задржан је само предмет – владарски лик, док су извори обогаћени народном традицијом и, можда, страном, инојезичном, али негрчком, литературом. Главна сврха разлагања је, за оно доба, научна, јер је основни потицај за овај напор патријарха Пајсија истекао из жеље за упознавањем српске прошлости.” Многи истакнути појединци српске интелигенције су се бавили делом патријарха Пајсија. Ми ћемо набројати неке од њих: Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Павле Поповић, Димитрије Богдановић, Томислав Јовановић.

Мудри патријарх Пајсије трудио се на путу Божје мудрости на коме је од утробе мајке своје био. Философија је, српски гледано, МудроЉубав. А Бог је та најузвишенија МудроЉубав. Патријарх Пајсије је свакако био путник на путу мудрољубави. У доба турског ропства, насилна од безбожника, како би Пајсеј уобичајавао да говори, у то доба када је смрт косила у откосима, када је насиље било једини језик разумевања, када Срби доживаљавају својеврсни смак сопственог народа, тада древномудри патријарх Пајсије, пун љубави према свом роду ради и дела, и духовно и физички.

Ми ћемо у наредним редовима посветити пажњу, пре свега, писаним радовима патријарха Пајсија, који су бисери мудрости и бездан трезвености. Када би сваку патријархову реч изобразили ми не бисмо до краја успели да исцрпимо сва значења Мудрости у патријарховом делу. Јер свака од тих значења јесу исијавања божанске мудрости. Зато ћемо се потрудити, да изобразимо, колико је год могуће та значења Мудрости кроз овај рад.

”Када те божаствена жудња распаљиваше,/ брата свог љубав заборавио ниси,/ из далеке земље дошао јеси у своје отачаство,/ брата умрла нашао јеси/ и пошто ридање и вапај велики беху/ да с тим престану наредио јеси,/ и руке своје преподобне у вис подигавши/ са сузама се помолио јеси Господу Богу своме/ и Божјим мигом брата оживео јеси,/ и жељу остваривши првовенчани краљ Стефан/ сада се мења и Симон се монах нарече/ слава дивноме твом доласку.”

Миг Божји = Божји поглед који чуда ствара, мртве васкрсава, краљеве у монахе претвара, а монахе у богове. Толика је снага мудрости Божанског погледа.

Патријарх Пајсије је изградио и једну врло занимљиву и посве оригиналну теорију сазнања. Kао писац XVI/XVII–ог века и као духовна фигура представљао је везивно ткиво помоћу ког веземо историјске нити и до самог савременог доба. Ту су присутни крајње занимљиви погледи патријарха Пајсија на тему знања. Већ у свом Житију Цара Уроша он повлачи изразито значајне тезе из ове тематике које производе изванредне закључке. Узећемо неке примере из овог житија као и неке исказе о знању из целокупног патријарховог дела: ”Сам Господ зна да није лаж и многи ми не верује.”; ”Казују који су у Призрену (да тамо има) неки део главе и у Грачаници два три дела, а друго сам Господ зна.”; ”Пошто је стан овога био кадгод у граду Петрчу, а кадгод у Звечану, тамо прими крај живота, којим судбама је ово било, сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна.”; ”Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат божија буде са свима вама и >>будемо ми једно стадо и један пастир ( Јн. 10, 16)<<, и њему припада слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и светоме Духу, и сада и увек и на векове векова, амин.”Сад када се осврнимо на исказе о знању из других Пајсијевих дела: ”С надземаљским чиновима сад боравиш с небеса примив богосазнање,…””Богосазнања светлошћу сијајући…”; ”Познато је да је твоја светост Богом знана и (да је он) овластио и нашу смерност.”

Оно што нам прво упада у очи јесте тврдња: сам Господ зна, да ли се ради о неким спољно–историјским догађајима или неким унутар–духовно–психолошким  доживљајима увек их прати ”сам Господ зна”, чиме се изводи закључак да увек постоји парче или делић знања који само и искључиво Богу припада. Нека знања Бог даје у потпуности, као што Пајсије говори за Немању да када је дошао до разума, отворише му се душевне очи, да види и позна Свету Тројицу, Оца и Сина и светога Духа, и да је слави у једном божаству, и да јој се клања, и да поштује пречисту Богородицу, матер Господа нашег Исуса Христа и све свете.

Ово употпуњује Пајсијев појам ”богосазнање”. Оно код њега добија двојак карактер, прво: богосазнање као сазнање и спознаја Бога и друго: богосазнање као познање оного што и Бог зна, тј. као познање свезнања. По Пајсију тамо где је пуно знање неопходно за човечије спасење, тамо Господ даје потпуно сазнање, а тамо где то није неопходно делић и парче знања остају само и и искључиво Богу: Сам Господ зна. То је нека врста богоприпадничког знања, а то богоинтимно знање треба поштовати као што Бог поштује одлуку наше изборности без обзира на њен резултат.

Цео документ можете преузети у ПДФ верзији овде: Патријарх-Пајсије- мудрост-Божанског-погледа

О првом могућем егзистенцијализму у историји

Пише: Давор Мандић

О првом могућем егзистенцијализму у историји За оснивача егзистенцијализма обично се узима Серен Кјеркегор (1813 – 1855), дански философ, познат још и као дански Сократ и ми у овом тексту нећемо ни покушавати да га скинемо са тога пиједестала. То место му у историји западне философије заиста и припада. Али оно што ћемо покушати јесте да укажемо на то да се ова егзистенцијалитичка или прецизније егзистенцијалана мисао родила у једној историјској егзистенцијалној ситуцији 108 година пре рођења Серена Кјеркегора.

И не, ми нећемо тврдити да ју је Кјеркегор украо од писца који бележећи ту егзистанцијалну ситуацију њу саму ставио на папир, већ само хоћемо да укажемо да егзистенцијална ситуација као дешавање није везана за једног човека нити за једну епоху, него је везана за све људе и можда ју је могао написати и први човек ако већ, можда, и није својим пиктографијама на зиду неке од древних пећина.

Ова егзистенцијалана ситуација која је записана 1705. године везује се за име нашега патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633 – 1706). У свом запису Заспалом Господу патријарх Арсеније записује једну егзистенцијалну ситуцију која нам може дати за право да смело тврдимо да је то први егзистенцијализам бар у савременој историји Европе.Continue Reading

Једно знанословно решење из једног посебног угла са посебном временском дистанцом

Пише: Давор Мандић

Епистемологија као дисциплина се формира у деветнаестом веку од стране шкотског философа Џејмса Фредерика Феријера (1808–1864). Њено порекло многи мислиоци изводе из Платоновог учења, а многи аутори сматрају да се епистемологија почиње формирати од времена Декарта и Лока. У сваком случају званичну дисциплину је основао Џејмс Фредерик Феријера у деветнаестом веку.

Један од кључних епистемолошких проблема јесте проблем бесконачног регреса тј. ако тврдимо да нешто знамо морамо дати оправдање како смо то сазнали, а када дамо оправдање, онда морамо дати оправдање за то оправадање које смо пружили и тако до у бесконачност. Морамо стално пружати оправданог оправдња оправдање у бесконачност.

Овај проблем се везује за античког мислиоца Агрипу, али он конституише концепцију бесконачног прогреса: да се мора стално и изнова давати доказ за
доказ, за доказ. Доказаног доказа доказ. Тако да његова концепција, прецизно гледано, није регресивна већ прогресивна. Први пут овај проблем, али сада у виду бесконачног регреса јавља се код немачког философа Јакоба Фридриха Фријеса и њега коначно формирају Карл Попер и Ханс Алберт 1968. године под називом Минхаузен–трилема.Continue Reading

Platon – Teorija ideja

Platon
Platon

Platon je Atinski filozof, Sokratov ucenik. Napisao je ukupno 36 dela, a medju njima najpostanija su: ,, Odbrana Sokratova “, ,, Gozba “, ,, Protagora “, ,, Država “.

Platonova teorija ideja jedna je od ključnih stavki njegove filozofije, u kojoj izlaže priču pećine i samog čoveka, u svojoj knjizi ,,Država“ , jednom od njegovih najznačajnijih dela.

Platon oko naime izjednačuje sa Suncem, i onom svetlošću koja obasjava tvorca, zato i Sunce suočava sa svojim uzrokom. Sunce je ono naviše dobro, kojeg je ovo stvorilo sličnim. Očima možemo videti vidljive stvari, ali sam uzrok svetlosti koja nam to dozvoljava nalazi se u Suncu. Stoga se Sunce kao najviša vrednost, izjednačava sa dobrom i apstrakcijom koja želi biti viđena. Pošto su različita viđenja u svetlosti i u mraku, mora biti očigledna činjenica da u mraku nisu osetljive kao na svetlosti u kojoj se nalazi sama moć gledanja. ,, Ono što je dobro u regiji misli, naspram uma i umstvenih stvari, to je u regiji Sunce naspram vida i vidljivih stvari”.Continue Reading